Kako sam zavela Rusa

11. poglavlje

Ponekad se osećam kao da me svaki tuđi dodir boli, ne onako kao kad te neko nežno dotakne, već kao da me gore žar, kao da mi se koža raspada pod tim jednim, nečujnim dodirom. Sećam se svakog dodira u svom životu. Bukvalno, svaki. Koji deo tela, kako je izgledao, koliko je trajao. I ne samo to, sećam se i šta sam tada uradila, kako sam pobegla, kako sam se izvukla, kako sam se trudila da ga izbegnem sledeći put. Taj osećaj da se moram skloniti, da se moram sakriti, bio je jači od mene. Toliko sam se navikla da budem napeta kada mi se neko približi da je postalo kao da je to deo mene, da stalno čekam da će me opet povrediti, iako možda niko ne želi ništa loše.

Kad bi me neko slučajno dotakao samo onaj mali, beznačajni dodir na ramenu, na leđima, na ruci, kao da mi koža peče. Doslovno me peče. Kao da sam zapaljena iznutra, a ta vatra se širi po svakoj pori. Bilo je vreme kada je to bilo još jače, kada sam se skoro gušila u tom bolu. Kao da me taj dodir pali, kao da me kažnjava, iako ne znaju, i ne shvataju, i ne žele. Ali meni je bilo dovoljno da me neko samo dotakne i u meni se probudi panika, strah, sećanje na nešto što je predugo trajalo. Sećanje koje ne mogu da iskuliram, ni da zaboravim.

Bilo mi je previše svih tih tuđih dodira na proslavi venčanja. Toliko sam bila preplavljena tim neprekidnim kontaktima, tim nevidljivim pritiscima sa svih strana, da me je samo jedan jedini Maksimov dodir potpuno zaledio. Nisam želela da me uopšte dodiruje. Nisam želela ni da budem u istoj prostoriji s njim. Nisam želela da provodimo vreme zajedno duže nego što je stvarno bilo neophodno, želela sam da ga izbegnem koliko god je to moguće.

Te prve večeri, odbila sam ga oštro i jasno, bez imalo suzdržanosti. Rekla sam mu ravno u lice: „Smem li da te odbijem, zar ne?“ Ponašala sam se kao da je pretnja, kao da je serijski ubica koji će me rascepati na komade, a ne kao muškarac koji samo pokušava da ima seks sa mnom. Stvarno nisam htela ništa od toga, i nisam se trudila da to prikrijem.

Ipak, kada je jutro došlo, još uvek sam bila ukočena, nervozna i mrzovoljna. Njegova blizina mi je bila naporna, smetala mi je, i jasno sam mu dala do znanja da ne želim nikakav dodir od njega. Ali onda, iznenada, neočekivano, spustila sam glavu na njegovo rame. Nisam ni sama znala zašto.

Maksim mi se nije gadio. Nije mi se gadio kao što mi se gade ljudi inače. Nije bilo one teške nelagode koja me hvata kad se neko približi, niti one mučne napetosti koju osećam sa većinom ljudi. Pored njega nisam osećala nelagodu ili gađenje, ali sam bila hladna, nervozna, i izbegavala sam ga koliko god sam mogla, koliko mi je telo dozvoljavalo. Nisam želela da budem previše blizu, nisam želela da mi njegovo prisustvo zauzme prostor koji sam čuvala samo za sebe. Držala sam distancu kao neku vrstu zaštite, ali nisam bila spremna ni da ga potpuno odbacim. Dočekala sam ga gola, sa samo prekrivačem preko tela, jer se od mene očekivalo da mu se sada potpuno predam, da budem ranjiva i dostupna. Iako mi je ta pomisao u početku išla na živce, bilo mi je čudno koliko njegovi dodiri nisu smetali. Zapravo, imali su čudan efekat na mene, kao da me iznutra ostavljaju sa nekom blagom gorčinom u ustima, ali istovremeno su mi prijali. Bilo je kao da me ono što je radio pomalo zbunjuje, ali i privlači.

Nije me smetalo što me dodiruje bilo gde, niti njegov prljav govor tokom odnosa. Prvi put u tom trenutku, bar na neki način, osećala sam se slobodno. Kao da se skidam sa tereta koji sam godinama nosila. Normalno. Kao da smo zaista pravi par. Kao da postoji neka nevidljiva veza između nas, kao da me on stvarno želi, i ja stvarno želim njega.

Osećala sam kako se unutrašnji delovi moje vagine stežu oko njegovih prstiju, ne samo telesno, već i nešto dublje, nešto što nije bilo samo fizičko. I neočekivano, spuštala sam ruku da dodirnem svoje otečeno meso, kao da pokušavam da razumem šta se sa mnom događa, kao da pokušavam da uhvatim sebe u tom trenutku. A onda, skoro nehotice, naši se prsti sretoše na mom klitorisu.

Nije mi smetalo ni to što me puni prstima, ni što drka svoj ud po meni i što me njegova sperma prska po zadnjici, niz kičmu, niz vrat. Sve to nije bilo odbojno ili neprijatno, naprotiv, bilo je kao deo neke neobične bliskosti koju nisam znala da želim, ali sam je ipak prihvatila. I čak ni kada se njegovo telo malo osloni na moje, iako je težak, nisam osećala pritisak ili neprijatnost. Imala sam osećaj kao da bi me on mogao zaštititi od svega, kao da njegova snaga i težina nisu opterećenje, već štit koji me drži sigurnom, koji me čuva.

Posle odnosa, Maksim je bio neobično nežan. Oprao mi je kosu polako, pažljivo, kao da me želi umiriti, ali ta nežnost me je, umesto toga, duboko uznemirila. Nosio me je do kreveta, kao da sam krhka i slomljena, a ja sam u sebi bila nemirna, nesposobna da se smirim. Vrpoljila sam se, vrtela misli u krug, dok se telo polako nije prepustilo nekom umirujućem osećaju, ali ništa od toga nije bilo lako.

Bila sam uznemirena zato što smo spavali u istom krevetu. Njegova blizina, taj pritisak da budem blizu nekoga, koji mi je naizgled bio siguran, bio je za mene previše. Toliko previše u datom trenutku da nisam mogla da se saberem. Ujutro sam se probudila kao da nisam ni zaspala, još uvek iscrpljena, sa glavom punom nemira. Bio je to osećaj da sam zarobljena između želje za bliskošću i straha od nje. Bila sam preplavljena, previše njega, previše njegove prisutnosti u mom svetu koji je bio naviknut na samoću.

Dugo mi je trebalo da razumem šta zapravo znači poljubac, dodir, zagrljaj. Nisam oduvek znala da je to nešto lepo i potrebno, nešto što prija i daje sigurnost, a ne pretnju ili bol. Dugo sam nosila taj teret u sebi, taj strah da će bliskost uvek biti opasna, da će ljudi koje volim ili koji bi trebalo da me vole, na kraju biti oni koji me povređuju.

Posebno je bilo teško razumeti roditelje. Teško mi je bilo da prihvatim da njihova blizina nije pretnja, da nisu predatori već ljudi kojima je potrebno da me zagrle i poljube, da je njihova ljubav iskrena i nežna. Trebalo mi je mnogo vremena da im poverujem, da prihvatim da njihova toplina nije nešto od čega treba da bežim. Iako mi danas ta blizina više ne smeta, i dalje se, ponekad, dogodi da se ukočim, da osetim kako mi telo reaguje na stari, duboko ukorenjeni strah.

Maksimov dodir me nije pekao, nije bio od onih koji ostavljaju ožiljke, već od onih što ti se pod kožu uvlače. Ni onda kada su mu šake klizile niz moju zadnjicu, stiskajući me snažno, kao da želi da zapamti oblik mog tela. Taj pritisak, ta njegova samouverenost, nisu me odbijali, naprotiv. Ti njegovi dodiri su mi na drugačiji način palili krv, podizali mi temperaturu iznutra, terali me da se predam i prestanem da razmišljam. Bilo je u tome nečega sirovog, nečega što sam osećala samo kada je on tu.

Vrata se otvaraju direktno u apartman, i na trenutak mi se čini da sam zakoračila u neku drugu vrstu tišine, onu koja pritiska grudi i vuče dah dublje. Ulazim prva, čujem kako se vrata zatvaraju za nama sa tihim klikom.

Ne gledam ga odmah. Samo krenem dalje, pravo prema sredini prostorije, i u istom dahu povučem haljinu preko glave. Tkanina klizi niz mene kao da jedva čeka da me napusti, u jednom potezu, bez otpora. Osećam hladan dodir pločica pod bosim stopalima kad zbacim sandale. I stanem, izbacim kuk u stranu, onako kako mi dođe prirodno, ali znam da gleda. Znam da mu oči prate svaku moju liniju, svaku senku na telu koje je još toplo i zategnuto od sunca i mora. Koža mi sija pod slabim svetlom koje dopire sa velikog prozora.

Povučem traku sa ramena, jednu, pa drugu. Osećam kako gornji deo kupaćeg popušta, kako se oslanja na poslednje trenje kože pre nego što sklizne niz grudi. Padne na pod bez zvuka. Grudi su mi slobodne, još slane od mora, bradavice ukrućene i osvežene hladnijim vazduhom unutra. Ne moram da pogledam da znam da me gleda. Osećam to. Osećam ga.

Ne moram da ga pogledam da znam da mu se dah promenio. Osećam to. Osećam ga.

Zakorači prema meni, a ja mu okrenem leđa.Osetim ga iza sebe, prisutnog, visokog, toplog. Čujem ga kako se pomeri, i pre nego što udahnem drugi put, njegove ruke su na meni.

Stegne me. Pribija me uz sebe toliko čvrsto da mi vazduh zastaje, da mi se svaki otkucaj njegovog srca prenosi kroz grudni koš, zajedno sa vrelinom koja izbija iz njega. Osećam ga, tvrdog i nemirnog, pritisnutog tačno tamo gde zna da ću ga osetiti najjače. Kita mu pulsira uz mene, gura se kroz tkaninu mojih tankih gaćica, tvrda i vrela. Moje telo reaguje pre mog uma, kukovi mi se nehotice pomeraju, tražeći ga bliže, jače, dublje. Spušta usne do mog uha, toliko blizu da mi koža zadrhti. Njegov dah klizi preko mene, težak od ruma, začinjen cimetom, topao kao da mi se uvlači pod kožu. Ispod toga, hvata me i onaj njegov miris, prepoznatljiv, čist, muški, koji se sada meša s mirisom peska i soli što mu je ostao na koži. Sve to zajedno udara mi pravo u glavu, opija me, tera da zatvorim oči i upijam svaki udah kao da mi je poslednji.

„Znaš li koliko ti je potrebna moja kita?“ promrmlja, promuklo. „Ne za bebu. Nego za tebe. Za to tvoje mokro, pulsirajuće između nogu. Tvojoj pičkicu. Da ti razgrne, da ti pocepa, da te smiri.“

Dišem duboko. Spušta mi ruku na kuk i polako klizi nadole, sve do donjeg dela mog kupaćeg kostima. Povlači ga naglo prema gore. Tkanina mi se useče između guzova, duboko među usmine. Moja pičkica pulsira pod njegovim prstima, zategnuta ispod tankog sloja koji ne uspeva da je sakrije, jasno je istaknuta. Trlja me preko tkanine, čvrsto, bez milosti. Osećam kako se lepi, kako se vlažim, kako se otvaram, kako ga želim. Gura mi srednji prst tačno preko procepa, osetim otpor, ali i onu toplinu, onu jebenu glad koja me pritiska iznutra.

„Vlažna si. Cediš se, Irena,“ šapuće, zlobno, dok mu usne klize niz moj vrat. „A još nisi ni rekla da me želiš.“

Nagnem se unazad, svesna svakog svog pokreta, svake reči i dodira. Maksim mi naglo povuče kupaći niz butine, spustivši ga do pola. Osetim kako mi koža odzvanja njegovim dodirom, mokra sam, znam da sam jebeno mokra, i to me pali još više. Njegov dlan me šklapne po usminama, prvo lagano, gotovo nežno, kao da mi želi probuditi glad polako, ali u trenutku naglo pojača, udara jače, bez milosti. Toliko je to intenzivno da me odmah obuzme talas zadovoljstva i ja se zgrčim, potpuno prepuštena. Svršim bez upozorenja, dok mi ruke grle njegova bedra, i osećam kako mi se njegovi prsti urezuju pod kožu, kao da me žele posedovati u svakom trenu.

Nisam u stanju da se smirim, pa mrdam kukovima, nehotice, pomerajući se tako da se moja unutrašnjost trlja po njegovim prstima koji neumorno istražuju svaki deo mog tela. Naslonim se na zid, osećajući hladnoću pločica pod dlanovima dok ispružim ruke, pokušavajući da se držim, ali i da uživam u svakom trenutku njegove blizine. Čujem kako mu šorc i bokserice padaju u jednom potezu, i osećam njegov dah na vratu, težak, muževan, pun želje. Priđe mi iza leđa i čvrsto me zgrabi za kukove, povlačeći me još bliže. Pomeri me napred, podiže obe noge snažno, držeći me u vazduhu kao da sam krhka i dragocena. Samo su mi ruke oslonjene na zid, a ostatak tela visi između njega i hladnog poda.

Stresem se kad njegov glavić nežno, ali odlučno dodirne moju kožu. Nemam snage da čekam duže, a on se igra, prelazi po mojim usminama polako.

„Irena,“ izgovori moje ime tiho, nisko, pravo u uvo. „Okreni glavu i gledaj me.“

Zabacim kosu i pogledam ga pravo u oči, ispod naočara, sa svim tim prkosom i željom koju ne mogu da sakrijem.

„Sada ću da te jebem tako da ćeš mi moliti da stanem. I kada budem gotov, neću te pustiti. Znaćeš tačno za šta kurac služi, Irena. I posle ću ti pojesti pičkicu, sve dok ne ostaneš bez daha, dok ne budeš drhtala ispod jezika kao na ivici provalije, slatkišu medeni.“

Odjednom se ukočim, telo mi se stegne, kao da me nešto iznutra steže, hvata i drži u mestu. Svaki nerv mi se naježi, svaki mišić zgrči, kao da se zatvaram u sebe da bih preživela. Njegov dodir, koji je do sada bio toplina što pali želju, sada gori kao žar, kao da mi prsti cepaju kožu, kao da me boli nešto mnogo dublje od kože.

Srce mi lupa snažno, iako želim da utihne, udara mi kao bubanj u grudima, a knedla u grlu mi se steže toliko da jedva dišem. Suze mi tiho klize niz lice, ne mogu da ih zaustavim. Osećam se izgubljeno, kao da stojim na ivici nekog ponora u svom umu, okružena senkama koje sam odavno pokušavala da zaboravim. „Slatkišu… medeni…“ te reči me vraćaju u vreme koje sam mislila da sam zatrpala duboko, u zaborav, ali koje i dalje bole kao sveže. Vraćaju me u detinjstvo, u dane kad sam učila da budem tiha, da ne smem da budem jača od bola koji me je okruživao. Setim se kako su te iste reči nekada bile mač u rukama onih koji su me tretirali kao predmet, a ne kao osobu.

Njegova blizina sada je kao kamen na grudima, svaki njegov dodir peče, svaki pomak boli, kao da nosim rane koje ne vidim, ali koje gore i krvare iznutra. Plačem tiho, bez snage da se branim, bez reči kojima bih objasnila zašto me sve to boli. Samo želim da me pusti, da me ostavi samu sa tom mešavinom straha i bola, koja je dugo tinjala ispod površine. I u tom trenutku, dok me drži, dok sam gola i ranjiva, shvatam koliko sam slomljena, koliko sam krhka, ne samo pred njim, već i pred sobom, pred senkama koje me prate i koje sam pokušavala da ostavim iza sebe. A ipak, one su tu, u svakom njegovom dodiru, u svakom njegovom dahu.

„Irena… o čemu je reč?“ pita tiho. „Jesam li te uplašio?“

„Ne, ne… nije to…“ promucam kroz šapat, glas mi je lomljiv i slab, a onda šmrcnem, kao da pokušavam da progutam knedlu koja mi je zapevala u grlu. „Samo… spusti me.“

On me pažljivo osloni na tlo, a ja se odmah sklonim, ruke mi lete sa zida i stanem pred njega, gola, ranjiva do srži. Rukama brzo prekrivam grudi, kao da se odjednom stidim same sebe, njega, ili cele situacije koja me guši. Koža mi peče, para mi se svaki milimetar, svaki dodir sad kao da mi razdire telo iznutra.

„Irena… nisi mi dužna ništa,“ kaže tiho, ali jasno. „Ne moraš da budeš sa mnom ako to ne želiš. Niko te na ništa ne primorava.“

Gledam ga zbunjeno, iako nije više go, obučen je u bokserice, ali i dalje osećam njegovu prisutnost kao senku pretnje koja me pritiska. Osećam kako mi srce lupa, kako mi se mozak bori da smisli bilo kakav izlaz iz ove situacije.

„Mogu da kažem ‘ne’, zar ne?“ pitam tiho, glas mi jedva dopire do njegovih ušiju.

„Irena,“ odgovara, glas mu je mekši, gotovo nežan, ali odlučan, „itekako smeš da mi kažeš ne. Ne želim da to bude tvoj odgovor, ali još manje želim da te na bilo šta prisiljavam.“

Reči mu su poput hladne kiše, a ja se osećam kao da stojim na ivici ponora, nesigurna hoću li pasti ili se vratiti nazad.

„Izvini… samo… ja…“ promucam, glas mi se lomi pod težinom svega što osećam. I odjednom, kao da se telo odlepi od mene, krene da beži, gotovo potrčim prema kupatilu. Ruke stavljam preko lica, pokušavajući da zaustavim suze, a naočare mi padaju na pod.