Kako sam zavela Rusa

7. poglavlje

Irena

Još pre nego što je zakoračio pod tuš, Maksim je zastao na pragu.

„Irena, ovde je gore nego u sauni“, rekao je uz blag, promukao osmeh.

Ja sam samo prevrnula očima jer on nema pojma koliko volim vrelu vodu koja zamagli svaku pločicu, ogledalo i svaki ugao ove prostorije. Nisam rekla ništa, samo sam se na kratko osmehnula.

Pomalo sam nervozna, iako je dan na farmi bio prelep. Ni na trenutak nisam pomislila da ćemo na kraju svi ostati ovde i prenoćiti. Nisam ni slutila da ćemo na kraju morati da delimo isti krevet.

Kada je izašao iz kupatila, para se i dalje uvijala u vazduhu i lepila za njegovu kožu. Prvo sam primetila njegova široka, snažna ramena, koja su izgledala kao da su isklesana iz kamena prekrivena sitnim kapljicama koje su se zadržavale na preplanuloj koži. Leđa su mu bila ravna, a mišići na lopaticama zategnuti poput struna, odavali su snagu, verovatno iz teretane, ili zbog toga što često pliva i trči.

Pločice na stomaku bile su jasno ocrtane, tvrde i isklesane. Na bokovima su mu visile bele bokserice, od tanke, delimično providne tkanine, preuske da bi sakrile ono što je iz njega izbijalo. Izbočina koja se ocrtavala bila je tvrda, teška i očigledna. Mišići na butinama zatezali su se pri svakom koraku, a duge, snažne noge kretale su se sigurno i bez žurbe poput pantera koji prati svoj plen.

Prišao mi je korak bliže. Miris gela za tuširanje, pomešan sa toplinom njegove kože, uvukao mi se u nozdrve. Stao je ispred mene, dovoljno blizu da osetim vrelinu koja je isijavala iz njega. Njegov pogled bio je dubok, a plave oči potamnele su u intenzivnu, gotovo tamnoplavnu nijansu dok je polako preleteo pogledom preko mene.

Mišići na njegovom stomaku lagano su se pomerali pri disanju, a kap vode koja se slivala niz sredinu grudi nestala je na granici između preplanule kože i vlažne tkanine bokserica. Podigao je ruku i palcem nežno prešao duž moje vilice. Dodir mu je bio topao, pomalo grub. Zadržao je prste na mom licu, ne odvajajući pogled od mojih očiju.

U uglovima usana zatreperio mu je osmeh koji nisam znala da protumačim. I iskreno, nisam ni želela da tumačim ni njegov pogled, ni njegove dodire, apsolutno ništa.

Nagnuo se ka meni, dovoljno da osetim vrelinu njegovog tela, i na kratko spustio usne uz moje uvo. Promuklim glasom prošaputao:

„Planiraš li da dočekaš jutro pored vrata? Nema druge, spavamo u istoj sobi, pa se pripremi.“

Zatim se povukao, ostavljajući me da stojim naslonjena na vrata. Svoju nelagodu nisam ni pokušavala da sakrijem.

„Ne želim da delimo istu sobu! Zar ne možeš da se skloniš u neku drugu?“

Nasmejao se onim svojim tipičnim, bezobraznim osmehom.

„Drugu sobu? I onda šta?“ procedio je tiho, ne skidajući pogled sa mene.

„Ovde smo na farmi kod mojih roditelja, svi nas posmatraju kao par. Nemoj da praviš scenu, Irena. Nisam tražio da se spustiš na kolena i da mi pušiš kurac, nego da legneš i spavaš.“

Stajala sam ukopana u mestu, pogleda prikovanog za njega. Srce mi je lupalo u grlu.

„Nisam mislila da pravim scenu“, promucala sam tiho. „Samo…“

„Samo?“ Prekinuo me oštrim tonom.

„Lezi u taj prokleti krevet i pretvaraj se! Svadba je za dva dana. Ti si bila ta koja je htela da glumimo zaljubljeni par i ostala romantična sranja. Sad trpi.“

„Dobro. Ali leva strana kreveta je moja.“

Maksim je, naravno, kao da je to uradio iz čistog inata, legao tačno na levu stranu kreveta, opružio se na stomak i ostao tako. Njegova ramena izgledala su još šira u polumraku sobe, a snažni obrisi leđa i mišići na lopaticama delovali su još izraženije.

Stajala sam ukopana na trenutak, a onda sam polako prišla, korak po korak, i sela na desnu stranu kreveta. Skupila sam ruke na kolena i ostala tako, pogleda uprtog u zamračenu sobu. Njegov miris, pomešan s blagim notama gela i toplinom koja se širila s njegove kože, uvlačio mi se u nozdrve. Nisam htela da ga gledam, ni da slušam njegovo disanje, a ni da osećam njegov miris. Nisam smela da legnem pored njega. I nisam želela da legnem pored njega.

Umesto toga, ostala sam ukopana na ivici kreveta, sa stisnutim šakama na kolenima.

Ispružio je ruku i ugasio lampu. Soba je utonula u mrak. Sedela sam ukočeno.

Iz tame su izranjali obrisi koji nisu postojali, izobličeni i preteći. Od vrata sam jasno „videla“ čudovište, izdužen lik, s predugim prstima koji kao da grebu po dovratku. Svakim treptajem postajao je jasniji, a svaka pukotina u zidu izgledala je poput očiju koje posmatraju iz tame.

A ispod kreveta… ko zna šta se krilo. Nešto nevidljivo, mračno, nešto spremno da me ščepa i povuče ako pomerim stopala ka podu. Srce mi je kucalo sve snažnije, a tiha jeza uvlačila se u svaki delić mog tela. Ne volim mrak. Ne onaj mrak u kojem ne mogu da vidim ni svoju ruku. Strah me je. I previše me je strah.

Kiša je postajala sve jača. Slivala se niz prozor i stvarala zvuk koji me je plašio isto koliko i tama. Snažnije sam stegla šake, pritisnula dlanove uz kolena i duboko udahnula, poput malog deteta koje ne može da obuzda svoj strah.

Nisam smela da upalim lampu, jer nisam htela da on primeti koliko se bojim mraka. Osluškivala sam njegov ravnomerni, duboki dah, brojala sekunde u sebi i čekala da zaspi. Tek kad sam bila sigurna da je utonuo u san, polako sam se pomerila i ispružila ruku ka lampi. Dok sam se naginjala, telom sam se nehotice oslonila na njega. Osetila sam toplotu koja je izbijala iz njegove kože, snažnu, spokojnu i srce mi je na trenutak zastalo. Prstima sam dodirnula prekidač lampe i pritisnula ga. Ništa. Ni varnica svetla.

A onda je nebo zagrmelo tako snažno da su prozori zadrhtali. Kiša, koja je do tada bila tiha, postala je silovita. Soba je ostala u mraku, struje očigledno nije bilo.

„Maksime…“ prošaptala sam i nežno ga drmnula po ramenu. „Maksime!“

„Irena?“ promrmljao je pospano, ne otvarajući oči.

„Nema struje. Kiša ne prestaje da pada…“ glas mi je zadrhtao.

„Pa?“ uzdahnuo je tiho, ne pomerajući se. „Spavaj, Irena.“

„Bojim se…“ izletelo je iz mene, bez razmišljanja.

Otvorio je oči na trenutak, a zatim, bez reči, ispružio ruku, povukao me ka sebi i snažno zagrlio.

„Dođi“, prošaputao je promuklo.

„Nismo li… preblizu?“ prošaptala sam ukočeno. „Dišeš mi na vrat…“

Nisam ni stigla da završim rečenicu, a grom je snažno zaparao noć. Trgla sam se i instinktivno se priljubila uz njega. Iz mraka se začuo tih, muževan smeh.

„Smeješ mi se?“ prošaptala sam, uvređeno. „Zato što se bojim mraka i grmljavine?“

„A koja odrasla osoba se još plaši mraka?“ uzvratio je tiho, s blagim podsmehom u glasu. „Zar nisi prerasla čudovišta ispod kreveta i sve te priče o nečemu što vreba iz tame?“

„Ali ja i dalje vidim nešto u mraku, tamo kod vrata…“ prošaptala sam. „Ispod kreveta je još uvek čudovište. A grmljavina… grmljavina me plaši. Ne, nisam to prerasla. I ne mislim da ću ikada.“

Tiho se nasmejao, ne podrugljivo, ne nadmeno, već nekako slatko.

Ruka, koja mi je bila preko struka, pomerila se, a prsti su mu lagano prešli uz moju nadlakticu, nežno, sporo, umirujuće.

„U ovoj sobi smo samo ti i ja“, rekao je tiho, a usne su mu se razvukle u blag osmeh koji sam osetila u mraku. „Nema nikakvih čudovišta… ni babaroga.“

„Ali ono drvo…“ prošaptala sam, pokazujući ka prozoru. „Vidiš li? Izgleda kao da veštica jaše na metli.“

Nakratko se nasmejao, tiho, iskreno, bez podsmeha.

„To je samo drvo, Irena. Ništa više. I dok sam ja pored tebe, nemaš čega da se plašiš.“

„Ali ja se bojim… i ne mogu da zaspim“, prošaptala sam, pogleda uprtog u mrak.

„Irena, ne očekuješ valjda da ti pričam bajku da lakše zaspiš?“ Tiho je uzdahnuo, a u glasu mu se osetio ironičan ton.

„Ne…“ prošaptala sam, pomalo posramljeno.

„Onda prestani da se vrpoljiš i trljaš zadnjicu o mene. Jer jedino čudovište na koje možeš da naletiš u ovom krevetu je anakonda u mojim boksericama.“

„Dobro…“ prošaptala sam pomalo zbunjeno. „Samo… nemoj da zaspiš pre mene.“

„Irena“, rekao je tiho, „dok si pored mene, ništa ti se ne može desiti. Sigurna si.“

Zatvorila sam oči, slušajući ravnomeran ritam njegovog disanja, i osetila kako se strah polako topi.

Pljusak i grmljavina bili su snažni, ali ja sam, u toplini njegovog naručja, utonula u miran, dubok san.

Ujutru sam se probudila, zarobljena. Njegova noga bila je prebačena preko mojih, a snažna ruka čvrsto me držala uz njegove grudi. Ležala sam na boku, glave priljubljene uz njegovu podlakticu koja je bila topla i teška, a lice zakopano u jastuk prekriven blagim mirisom njegove kože.

Pokušala sam polako da pomerim nogu, da se izvučem, ali mišići njegove ruke automatski su se još više zategli, a telo još jače priljubilo uz moje. Tada sam ga tiho pozvala:

„Maksime…“ prošaptala sam.

„Maksime… pusti me. Moram u kupatilo“, prošaptala sam ponovo, ovog puta jasnije, pomalo nestrpljivo.

Otvorio je oči i podigao glavu s jastuka.

Pomerio je ruku koja je bila prebačena preko mene, polako je sklonio i pomerio svoju nogu koja je bila prebačena preko moje. Pomakla sam se od njega, i pre nego što sam potpuno ustala, njegova šaka nakratko je prešla uz moj bok i nežno me pomilovala.

Zastala sam na trenutak pored kreveta. Ležao je i dalje poluzatvorenih očiju, prekrivač prebačen preko struka, a svetlost koja se probijala kroz zavese ocrtavala je konture njegovih ramena, grudi i stomaka.

Okrenula sam se i tiho zakoračila ka kupatilu. Pod bosim stopalima osetila sam hladnoću drvenog poda koja me je na trenutak trgla. Kad sam zatvorila vrata kupatila, prislonila sam leđa uz njih i duboko uzdahnula.

Šta se upravo desilo? Šta je to značilo? Da li je uopšte značilo išta?

Prišla sam umivaoniku, pustila mlaz vode i umila lice. Hladnoća vode prešla mi je preko obraza, preko kapaka, niz vrat, a ja sam ostala nagnuta nad lavaboom, posmatrajući svoj odraz u ogledalu. Nije me čuvao poput nekog viteza iz bajke, ali opet… bila sam sigurna pored njega i verovala sam mu na neki čudan način.

Kosu sam na brzinu skupila u neurednu punđu, koja se pri dnu vrata opustila poput svilenih pramenova i dodirnula gola ramena. Podigla sam ruke iznad glave i skinula spavaćicu, tkanina je kliznula niz moje telo, ostavivši me tek u belim, čipkastim gaćicama.

Baš u tom trenutku, bez najave, bez kucanja, vrata kupatila su se širom otvorila. Maksim je ušetao unutra kao da ima pravo na to. Kao da je uveren da mu pripada i ono što vidi i ono što ne vidi. Zaustavio se tik do mene, a onda zavukao prste u rub svojih belih bokserica i jednostavno ih spustio. Kliznule su niz snažne butine i pale na pod bez ijednog šuma, ostavivši ga potpuno golog ispred mene.

Njegov postupak bio je primitivan, i ujedno tako zbunjujući u isto vreme. I nisam mogla da ne vidim, snažna ramena, isklesane grudi i ravne, čvrste trbušnjake, bedra čvrsta i snažna.

Stajao je tako predamnom, bez imalo srama. Njegov ud bio je masivan i čvrst, poput isklesane skulpture, blago uzdignut i ispružen poput koplja spremnog da pogodi metu. Koža mu je bila glatka, pomalo preplanula, sa žilama koje su preplitale dužinu poput snažnih niti, a glavić blistav i krupan.

„Šta to radiš?“ izletelo mi je, a ruka mi je poletela u vazduh u znak protesta kada se okrenuo i bez pardona pokazao svoja široka leđa i golu zadnjicu.

„Maksime! Izlazi! Ja sam prva ušla u kupatilo!“

Ušao je pod tuš bez reči. Mlaz vode prelio mu se niz snažna leđa, ocrtavajući svaki isklesani mišić poput mokre skulpture. A onda je bez ustezanja prešao šakom preko svog tela uz bedra, uz stomak, i spustio prste niže, zgrabio svoj ud. Bio je debeo, žilav i čvrst. Držao ga je snažno u šaci, prešao dlanom duž cele dužine i nakratko ga stisnuo.

Stajala sam ukopana u mestu, ni korak napred ni korak nazad, s dahom koji mi je zastao u grlu. Voda se slivala niz njegovo telo. Maksim uopšte nije mario što sam tu, ni da li ga gledam ili ne.

„Šta radiš?“ izletelo mi je pre nego što sam stigla da se saberem.

Okrenuo je glavu prema meni.

„Šta mogu da radim, Irena?“ promrmljao je tim svojim dubokim, promuklim glasom.

„Planiram da se istuširam i da drkam kitu. Zaspao sam tvrd, probudio se još tvrđi. Ako ne želiš da uposliš ta usta tako što ćeš mi ga sisati, bolje ih ne otvaraj za gluposti.“

Svaka njegova reč bila mi je kao šamar. A ipak, nisam se pomerila.

„Ponašaš se prostački,“ promrsila sam, iako mi je glas zadrhtao, a on se samo nasmejao.

„Nemaš pravo! Nemaš pravo da se ponašaš ovako, da ulaziš u moj prostor!”

„A ti imaš?“ nagnuo se bliže.

„Imaš pravo da me gledaš kao da ćeš me pojesti, a onda, čim samo zakoračim bliže, pobegneš kao da sam ja taj koji te tera na nešto protiv tvoje volje? Kao da te silim? Znaš dobro koliko puta si dokazala da me želiš, a onda pobegla jer sam, navodno, bio previše grub? Dosta je toga, Irena. Izlazi iz kupatila i ostavi me da drkam!”

Jedan korak bio mi je dovoljan da uđem unutra. A njegova ruka bila je prva stvar koju sam osetila. Šaka na vratu. Jaka. Ne gruba. Povukao me je ka sebi, i telo mi se zalepilo za njegovo vruće, mokro, tvrdo. Celo.

Usta su mu bila na mojima u sekundi. U tome nije bilo ničeg nežnog. Jezik mu je ušao u moja usta bez pitanja, tražeći kontrolu, zauzimajući prostor kao neko ko zna da tu pripada. Nisam se opirala.

Ruka mi je skliznula niz njegova leđa. Pratila sam liniju kičme, mišića, vlažne kože. Druga mu je ruka stezala moj bok. Prsti su mu se ukopali u mene kao da me obeležava. Gurala sam se uz njega, gubila dah, a on me je zgrabio za zadnjicu. Silovito, posednički.

Zastenjala sam. Grickao mi je donju usnu, povlačeći je milimetar po milimetar.

Ovo je možda i naš prvi poljubac za koji sam znala šta treba da radim.

„Okreni se.“

Poslušno sam se okrenula. Nagnula sam se ka zidu tuš-kabine. Ruke su mi dotakle hladne pločice koje su bile potpuna suprotnost onome što je u meni gorelo.

Telo mi je bridelo. Bila sam mokra. I spolja i iznutra. Ne samo od vode, već od njega. Njegova ruka spustila se niz moja leđa. Polako. Odmereno. Kao da mu ništa ne promiče. Kao da zna gde mi je koža najtanja, gde mi drhti telo pre nego što to i sama primetim.

Stigao je do guzova. Raširio ih bez oklevanja. Bez pitanja. Kao da mu pripadam.

Samo sam gledala u zamagljeno staklo ispred sebe. Videla sam njegove oči. Sebe. Nas.

Prstima mi je prošao kroz pičku. Grubo. Direktno. Bez pretvaranja. Bez milovanja.

„Cediš mi se po prstima, Irena.“

Izvukao je prste iz mene, a onda me bez reči razvalio. Ušao je do kraja. Tvrd. Debeo. Bez najave. Bez pitanja. Samo jedno snažno guranje, kao da ima pravo da me uzme kad hoće.

Zastenjala sam. Nije bilo nežno. Bilo je sirovo. Mokra sam bila, spremna, ali svejedno je zabolelo. Onako kao da mi se cepa utroba.

Naslonila sam čelo na pločice. Hladne. Mokre. On je bio iza mene, udaranje tela o telo odzvanjalo je zajedno sa šuštanjem vode.

Samo me je jebao. Sporo, ali teško. Do kraja. Svaki put. Zabijao se kao da me kažnjava. Njegove ruke bile su na mojim kukovima, čvrsto me je stezao bez milosti.

Ne znam šta je govorio, jer nisam mogla da pratim. Zagrizao mi je rame, i onda je počeo da me jebe brzo, grubo. Jednom rukom mi je stisnuo sisu, drugom mi obuhvatio vrat.

Takav njegov potez naterao me je da se stegnem oko njegovog uda. Noktima sam grebala zid. Čelo mi se lepilo za pločice.

„Ne mogu…“ to je bilo sve što sam izgovorila.

„Ne još“, zarežao je.

Zgrabio me za kosu, povukao. Glava mi je pala unazad, na njegovo rame. Poljubio me je. Divlje. Jezikom mi je razvalio usta dok mu je ud bio zakucan duboko u meni.

To je bilo to. Svršila sam. Jecaj mi je izleteo iz grla. Možda i preglasno.

Maksim nije stajao. Nastavio je dok i sam nije svršio, a to je meni izazvalo još jedan orgazam kao da mi je telo eksplodiralo.

Praznio se u meni, puneći me spermom, i grubo me držao uz sebe.

Ostali smo tako mokri, zalepljeni jedno za drugo. Njegovo čelo bilo je pritisnuto uz moje rame. Disao je duboko, a meni su se grudi dizale nepravilno.

On se pomerio. Samo tek toliko da počne da izlazi iz mene. Veoma sporo.

Onda je, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, opušteno prišao i prstima odvezao moju raščupanu, razvaljenu punđu. Samo je dotakao moju kosu i vezao je ponovo. Ista punđa.

Taj pokret… taj tihi gest bio je neočekivano intiman. Gotovo nežan. Nisam očekivala nežnost. Ne od njega. Ne sada. A ipak, Još pre nego što je zakoračio pod tuš, Maksim je zastao na pragu.