Kako sam zavela Rusa

13. poglavlje

Irena

Prošlo je nekoliko dana otkako smo stigli na medeni mesec, a ti dani nisu imali ni trunku romantike, ni zrno strasti. Ni jedno blago dodirivanje ruku, ni jedan razgovor – ništa od onoga što sam zamišljala kada sam mislila na “medeni mesec”. Naprotiv, ovi dani otkrivali su surovu realnost našeg dogovorenog braka, onakvog kakav zaista jeste – hladnog, proračunatog, precizno definisanog, bez ijednog trenutka nepotrebnih emocija. Svaki naš zajednički trenutak bio je odmeren, poput figure na šahovskoj tabli, pažljivo postavljen, bez prostora za spontanost ili nežnost. Maksim je provodio svoje vreme daleko od mene, potpuno izolovan od mene, a to mi je odgovaralo. Ja sam, s druge strane, ostala čvrsto na svom. Postavila sam granice od prvog dana i nisam imala nameru da ih povučem. Nije me zanimalo kuda odlazi noću, s kojom ženom provodi svoje vreme, ali znala sam da je svoje muške potrebe usmerio na drugu stranu.

Maksim je posle večere svake noći odlazio iz apartmana, i to je postala nepogrešiva rutina, ponavljana bez ikakvog izuzetka, od one noći. Obično je išao obučen ležerno, onako kako se oblači čovek na moru, gde je sve okruženo peskom i suncem, gde nema mesta za njegova skupocena odela. Ipak, ta ležernost činila ga je privlačnim: majica mu je bila uvek čista, lagana, ili neka košuljica koja mu je isticala kožu, jednostavne pantalone ili trofrtaljke, ali uvek ispeglane. I znam to jer sam mu ja tu odeću spremala. A na njemu je ostajao miris – suptilan, postojan, kao da se utkao u samu tkaninu odeće. Taj miris, mešavina skupog parfema i soli koja se neprimetno lepila na kožu tokom dana, širio se za njim i ostajao još dugo u prostoru čak i kada bi vrata za njim ostala zatvorena. Odlazio bi tiho, bez ikakvog objašnjenja, kao da je odsustvo prirodni nastavak večeri. Vraćao bi se tek nekoliko sati kasnije, ponekad bi ga budna dočekala praveći se da spavam, a nekada sam stvarno spavala.

Legao bi u isti krevet sa mnom, ne zato što je to bila odluka, niti izbor, već prosta nužnost prostora u kojem smo se nalazili, jer apartman u kojem smo boravili, ma koliko prostran bio, imao je samo jedan, ogroman krevet. Taj krevet bio je širok, dovoljno da u njemu mogu da se smeste dvoje ljudi bez dodira, da svako legne na svoju stranu i da između nas ostane beskrajna praznina. Ležao bi pored mene mirno, ostavljajući mi do znanja da je razdaljina između nas namerna, promišljena, strogo održavana. Ponekad ga nisam nalazila ni ujutro u tom krevetu. Budila bih se i okretala glavu ka njegovoj strani, a ona je bila prazna, hladna, bez ikakvog traga da je tokom noći tu ikada i ležao. Izbegavali smo jedno drugo, u svemu i u svakoj prilici, onoliko koliko je to prostor dopuštao. Kada bi do susreta ipak došlo, to je bilo kratko, bez zaustavljanja, tek prolaz pored drugog tela.

Maksim me je od onog dana izbegavao, i trebalo bi da mi to donese mir, trebalo bi da mi bude lakše što ga nema, što je daleko od mene. Ceo moj život zasnovan je na tome da se držim podalje od ljudi, da nikoga ne pustim previše blizu, da mi ne dodiruju kožu, jer svaki dodir za mene je uvek bio pretnja, nešto što me zatvara i tera da se povučem. Logično bi bilo da dišem slobodnije sada, kada je i on stao, kada se povukao, kada je svojim odsustvom ostavio dovoljno prostora da ponovo budem ono što sam oduvek bila,nedodirljiva, odvojena, sigurna u svom oklopu.

Trgnem se kada Maksim iznenada uđe u sobu. Instinktivno preklopim šakama grudi, držeći ih stidljivo, kao da me pre nije već video. Krenula sam da oblačim dvodelni kupaći, a taman kada sam skinula majicu, vrata su se otvorila i on je stajao tamo, neplanirano i tiho, ali ipak prisutno dovoljno da probudi svaki nerv u telu.

„Nisam znao da si tu,“ reče, a njegov glas je tih, pomalo zadrhtao, kao da mu je neprijatno što je ušao, ili možda što je uopšte naleteo na mene.

„Ovaj… pa, u redu je,“ odgovorim, glasom koji sam želela da zvuči smireno, a koji se ipak trese. „Krenula sam da se obučem i… i onda da spakujem stvari u kofere.“ Rečima sam pokušavala da napravim distancu, da sve deluje kao da je slučajno, obična situacija, ali ruke mi i dalje prekrivaju grudi.

On napravi mali korak napred, prema meni.

„Okej… došao sam po šorc i naočare,” kaže, nekako mekše nego inače, pokušavajući da ublaži napetost, ali ja osećam da u njegovim očima postoji zabrinutost — možda zato što je znao da moj strah nije površinski, da nije samo trenutni stid, nego reakcija nekog dubljeg dela mene koji se uplašio, koji je još uvek ranjiv.

Malo se pomeram, ali samo delimično, i pogled mi luta po sobi, izbegavajući njegov. „Samo… samo sam htela da spakujem stvari, pa sam pomislila da… možda posle razgovarati.“

„Irena, nisi dužna da pakuješ moju odeću u kofer,“ rekao je mirno.

Zadrhtala sam dok je napravio korak bliže. Njegova blizina bila je opipljiva, gotovo fizički prisutna, i instinktivno sam stisnula ruke oko sebe, iako sam znala da to nije potrebno. Njegov miran, smireni stav me je u isto vreme umirivao i izazivao nelagodu; nisam mogla da odredim da li želim da mu se približim ili da se povučem.

„O čemu želiš da razgovaramo?“ upitao je, a glas mu je bio tih, skoro šaptav, kao da pokušava pažljivo da meri svaku reč da ne probudi nepoželjne emocije ili reakcije. Bio je tu, tako blizu, a opet nije nasrtao, što je bilo dovoljno da se moje srce ubrza, da dah postane plići i ubrzan. Sledećeg trenutka, gotovo neprimetno, njegovi prsti su dodirnuli lagani rub mog kupaćeg kostima. Bila je to mala, gotovo nemerljiva akcija, ali dovoljno da se u meni probudi čudna mešavina nelagode i prijatnosti. Palcem je prešao preko tanke tkanine, lagano, osvetljavajući svaku tačku kontakta, dok mi je svež pritisak na koži bio istovremeno uznemirujući i privlačan. Oslonila sam se na njega, svest o njegovoj blizini bila je snažna i zbunjujuća.

„Dobro si?“ upitao je, a ton je bio jednostavan, kao da namerno meri moj odgovor.

„Da, jesam,“ rekla sam polako, pažljivo birajući svaku reč. „Samo sam želela da razgovaramo.“

Pomalo je bilo čudno što mi je posle toliko dana ponovo blizu. Njegovo prisustvo ispunjavalo je prostor oko mene, ali u isto vreme stvaralo neobičnu napetost koju nisam mogla da ignorišem. Naslonjena sam leđima na njegov stomak, osećajući svaki mali pokret njegovog tela.

„Moraš da mi namestiš bebu u naredna dva dana,“ izgovorim brzo, reči izlaze gotovo kao naređenje, ali i kao molba. Ton mi je bio napet, ubrzan, jer sam želela da bude jasno, a opet nisam bila sigurna da li dopiru do njega. Verovatno me nije ni čuo, ili barem ne onako kako sam ja očekivala.

Osetim njegove prste kako lagano obuhvataju moju vilicu, nežno, ali sa autoritetom. Zaokrene mi glavu prema sebi, i u tom trenutku sve oko mene nestaje. Njegov pogled je probojan, dubok. Srce mi lupa, svaka pora u telu reaguje, a ja osećam kako mi dah postaje plići, a telo istovremeno uzbuđeno i uplašeno.

„Hoćeš da te tucam?“ pita, ton mu je tih, ali dovoljno odlučan da u meni izazove talas nemira i istovremene želje. Njegove reči su jasne, direktne, previše direktne.

„Da. Želim bebu,“ izgovorim, glas mi je treptav i promukao.

„Ne, Irena! Ne želim beživotnu devojku koja ne zna ni da kaže ‘da’, ni da kaže ‘ne’!“ Glas mu je bio oštar, prodoran, bez trunke strpljenja. „Već sam ti rekao, nisam zainteresovan za devojku koja leži tiho, nepokretna, koja deluje kao mrtva. Nisam nekrofil. Nisam silovatelj! Reakcija tvog tela jasno pokazuje da me ne želiš, Irena, jer se trzaš na svaki moj dodir.“

„A, da… već si rekao da sam pravi raj za nekrofile,“ kažem polako, glas mi je sarkastičan, ali u sebi nosi gorčinu i čudnu dozu fascinacije sopstvenim rečima. „Možda bih zaista trebala da pronađem nekog drugog, nekog kome neće biti važno moja nepokretnost, kome ne znači šta ja osećam, šta mislim, šta želim. Zamisli samo… koliko ljudi zapravo pali upravo ovo. Toliko da je, verovao ili ne, jedan kandidat iz stranke u Sidneju javno zagovarao legalizovanje nekrofilije. Tvrdeći da je bezopasna, da je to pravo, da je društveno prihvatljivo. Da, stvarno, neko je ozbiljno razmišljao da leš, osoba koja ne može da reaguje, da se odupre, da kaže ‘ne’, postane objekat nečije želje, i da bi to trebalo da bude normalno.“

Glas mi se pojačava dok izgovaram svaku reč, jer u svemu tome vidim užasnu logiku i perverznu privlačnost istovremeno. „Znaš u čemu je fora? U tome što muškarac nikada ne može biti odbijen, odmah mu strada ego. Ništa ga ne zaustavlja. Njegov impuls, njegov nagon, uvek prolazi neokrnjen, jer niko ne može da kaže ‘ne’ lešu. Ali žena? Ona mora da trpi. Mora da prima, čak i kada joj nije prijatno, čak i kada je svaki deo njenog tela, njene volje, svesti i osećanja protiv toga. I u tome je, u tom apsolutnom odsustvu kontrole, čitava ta opasna, bolna fascinacija. Jer to što je nemoguće odbiti, što ne može da se uzvrati ili stavi granicu, to je ono što, u krajnjoj liniji, izaziva najviše želje kod nekih. Strašno je, ali istinito. Toliko strašno da se čovek zapita koliko je stvarno društvo spremno da dozvoli, ili koliko ljudi zapravo uživa u tome što je drugi potpuno bespomoćan, ne može da odbije, ne može da se odupre, ne može ni da uzvrati… i upravo zbog toga to postaje fetiš, sistem zadovoljstva koji gazi sve granice etike i empatije.“

Glas mi se lomi na kraju jer osećam koliko je sve to teško i strašno. Svaka rečenica nosi težinu jezive fascinacije i logike, a dok pričam o tim bolnim mehanizmima moći i želje, shvatam koliko je zapravo strašno što neki ljudi mogu da uživaju u nemoći drugih.

Maksim me pogleda pravo u oči, glas mu je ravan, tvrd i oštar. „Irena, slušaš li šta govoriš? Ljudi ubijaju, siluju, muče, koriste nemoć drugih da zadovolje svoja bolesna čudovišta. Ono što ti sada pominješ, leš, fetiši, bolesne fantazije, smešno je u poređenju sa tim. Mene to ne zanima. Ni najmanje. Nije me briga ko šta radi ili koga želi da iskoristi. Ja ne učestvujem. Nikada. Ne zanima me mrtva poslušnost. Ne zanima me seksualizovana nemoć. Ne zanima me nijedna bolesna fantazija. Postoje idioti koji to traže, koji uživaju u tim stvarima, ali ja nisam jedan od njih i neću biti. Ako misliš da je to deo mog sveta, grdno se varaš. Mene to ne zanima. Ni u teoriji, ni u praksi. Razumeš?“

Izustim tiho „da“, glas mi je šapat, gotovo nečujan, dok konačno osećam olakšanje kada pusti moju vilicu. Okrenem se prema njemu, srce mi lupa, a telo i dalje drhti od intenziteta svega što se dogodilo u prethodnim trenucima.

„Neću te nikada primoravati na nešto što ne želiš,“ kaže mi, ton mu je mek, ali odlučan, kao da pokušava da prenese svu ozbiljnost svojih reči. „Možeš da mi kažeš ‘ne’ i ja ću to poštovati.“ On me pogleda, pogled mu je direktan, prodoran i gotovo nepomičan, a u njegovim očima se oseća hladna odlučnost koja ne dopušta nijednu dvoumljivost.

„To znači da ćeš mi namestiti bebu, ili?“ pitam.

„Irena… odlično znaš da sam te oženio samo zbog toga,“ rekao je, glas mu je bio tih, ali hladan i odlučan. Osećala sam kako svaka njegova reč udara pravo u moju svest, podsećajući me na ono što već znamo oboje, na sve što je između nas u tom smislu jasno dogovoreno.

„Svesna sam toga, Maksime. I ja sam udala za tebe iz istog razloga. Znaš to. Zato što sam znala da imaš određena očekivanja od mene, očekivanja koja mogu da ispunim. Zato… spremna sam da imamo bebu. I ne samo jednu.“

Osećam kako mu ruke klize niz moje bokove i blago me stisnu. „Irena… ne želim da se dogodi onaj fijasko od pre par dana,“ kaže, glas mu je postao ozbiljniji, prodorniji, a u očima se vidi kombinacija pažnje i autoriteta. „Zato mi odgovori na pitanja koja imam. Potpuno i iskreno.“

Udahnem duboko, osećajući kako mi se srce ubrzava. „Ne gadiš mi se, Maksime,“ šapnem, ton mi je tih, iskren. „Samo sam prosto… uplašila sam se. I… pa, nismo se nijednom poljubili otkako smo došli ovde, a u jednom trenutku je jednostavno bilo previše za mene.“

Pogled mu se smekšao na trenutak, ali je i dalje bio oštar, prodoran, želeo je da razume svaki moj strah, svaki impuls koji je pokrenuo moju reakciju. „Da li ti se dogodilo nešto zbog čega imaš takve reakcije? Trauma?“

„Ne. Nije,“ odgovorim brzo, glas mi je bio kratak, skoro prebrz, kao da želim da prekrijem svaki trenutni stid i nelagodnost. „Bila sam nevina kada sam spavala sa tobom. Znaš to.“

„Znam, Irena,“ kaže tiho, ali dovoljno čvrsto da osetim autoritet u svakoj njegovoj reči. „I nisam se osvrtao na to.“

Osmehnem se sarkastično, pomalo iziritirana time što mora da potvrđuje stvari koje su očigledne. „Sigurno nisam išla da mi zašiju vaginu pa da ponovo pukne himen za tebe! Bila sam nevina… i čak sam se prvi put poljubila sa tobom.“

„Želim bebu, i tu se sve završava. Ti ne želiš vantelesnu oplodnju, a ja nisam previše zainteresovan za seks. Ipak… širim ti noge, samo svrši u mene, i to je to.“

„Irena… ne želim da budeš uplašena i da trzaš na svaki moj dodir,“ kaže. „Razumeš li šta ti govorim? Ne mogu da te jebem dok buljiš u plafon i praviš se da te to ne dotiče. Moraš da budeš ovde, prisutna, ili ovo nema smisla.“

„Samo… samo treba da svršiš, i to je to,“ šapnem.

Maksim me pogleda, a onda se odmakne nekoliko koraka. Gledam ga zbunjeno, okreće se prema stolu sa odećom, koju sam počela slagati. Uzima svoj šorc i naočare, oblači ih preko bokserica.

***

Maksim

„Nisam znao da si tu,” izgovorim čim sam zakoračio u sobu. Ovih dana smo se vešto mimoilazili, odlazio sam pre nego što ona ustane, vraćao se tek kada je već zaspala. Sad, kad je vidim tu, osećam se kao uljez u sopstvenom prostoru, iako realno ne treba uopšte da me briga.

Ona odmah odgovori, pokušavajući da zvuči smireno, ali čujem kako joj se glas trese. „Ovaj… pa, u redu je. Krenula sam da se obučem i… i onda da spakujem stvari u kofere.”

Vidim da rukama i dalje prekriva grudi, da pokušava da napravi distancu rečima, da sve predstavi kao sasvim običnu situaciju. Ali u njenom držanju ima stida, nelagode, pa i straha. Napravim mali korak napred, lagano, ne želeći da je dodatno uplašim. „Okej… došao sam po šorc i naočare.” Namerno sam omekšao glas, ublažio ton, jer osećam da u njenim očima postoji zabrinutost.

Ona se malko pomeri, ali nedovoljno da napravi pravu distancu. Izbegava moj pogled, luta očima po sobi. „Samo… samo sam htela da spakujem stvari, pa sam pomislila da… možda posle razgovarati.”

„Irena, nisi dužna da pakuješ moju odeću u kofer,” kažem mirno.

Pravim još jedan korak. Osetim kako zadrhti. „O čemu želiš da razgovaramo?” pitam tiho, gotovo šapatom.

Stojim blizu, toliko da mi njen miris udara pravo u pluća, kao da me tera da ostanem tu gde jesam. Ruka mi se pomera sama od sebe, spuštam prste na rub njenog kupaćeg kostima. Ne žurim, ne guram granice, samo lagano, gotovo neprimetno kliznem palcem preko tanke tkanine. Taj mali dodir kao da zapali prostor između nas. Vidim kako se trza, ali ne povlači se. U očima joj nemir, mešavina koja me izluđuje – kao da je na ivici da me odgurne, a u isto vreme spremna da se približi još više. Kao da je u njoj prisutna neka tiha prijatnost koja je vuče, ali je strah odvlači na drugu stranu.

I baš ta dvosmislenost me razbija. Jednog trenutka njen pogled gori, kao da me hoće bez rezerve, a već sledećeg sklanja oči, beži, kao da sam joj pretnja, kao da me vidi kao protivnika. I dok prstima prelazim preko tog ruba, shvatam da nisam siguran gde prestaje moja želja, a gde počinje njen strah.

„Dobro si?” upitam jednostavno, ali dok čekam njen odgovor, u meni radi pažnja – želim da znam da li to stvarno želi.

„Da, jesam. Samo sam želela da razgovaramo,” kaže pažljivo.

Naslonila se leđima na mene, na moj stomak. Osetim svaki njen dah, svaki trzaj. I onda, kao da izbacuje iz sebe nešto što dugo nosi, brzo izgovara: „Moraš da mi namestiš bebu u naredna dva dana.”

Reči me pogode. Zastanem. Ona to izgovara kao molbu i naredbu u isto vreme.

Spustim prste na njenu vilicu, nežno ali odlučno, i nateram je da me pogleda. U mojim očima mora da vidi jasnoću. „Hoćeš da te tucam?” pitam tiho, ali direktno.

„Da. Želim bebu,” promuklo odgovara.

U meni se tada probudi bes. Ne prema njoj, nego prema njenoj pasivnosti. Glas mi postane oštar: „Ne, Irena! Ne želim beživotnu devojku koja ne zna ni da kaže ‘da’, ni da kaže ‘ne’! Već sam ti rekao – nisam zainteresovan za devojku koja leži tiho, nepokretna, koja deluje kao mrtva. Nisam nekrofil. Nisam silovatelj! Reakcija tvog tela jasno pokazuje da me ne želiš, jer se trzaš na svaki moj dodir.”

Ona mi tada, sa dozom sarkazma i gorčine, odgovori: „A, da… već si rekao da sam pravi raj za nekrofile. Možda bih zaista trebala da pronađem nekog drugog, nekog kome neće biti važno moja nepokretnost, kome ne znači šta ja osećam, šta mislim, šta želim. Zamisli samo… koliko ljudi zapravo pali upravo ovo. Toliko da je, verovao ili ne, jedan kandidat iz stranke u Sidneju javno zagovarao legalizovanje nekrofilije. Tvrdeći da je bezopasna, da je to pravo, da je društveno prihvatljivo. Da, stvarno – neko je ozbiljno razmišljao da leš, osoba koja ne može da reaguje, da se odupre, da kaže ‘ne’, postane objekat nečije želje, i da bi to trebalo da bude normalno.”

Glas joj je hladan, ali u njemu osećaš težinu besa i frustracije. Nastavlja da nabraja apsurdne činjenice, spominjući kandidata u Sidneju koji je javno zagovarao legalizovanje nekrofilije. Govori o leševima kao objektima želje, o nepostojanju otpora, o nemogućnosti da kažu „ne”. Svaka rečenica je puna sarkazma, ali i jezive logike, ritmična, gotovo kao da izgovara lekciju o nečemu što je neprijatno stvarno.

Naravno da sam svestan sveta u kojem živimo. Sveta u kojem postoje zakoni i pravila koja bi trebalo da nas štite, ali koji često deluju više kao iluzija nego stvarna barijera. Gde pedofilija, nasilje i drugi oblici zlostavljanja nisu dozvoljeni javno, ali ipak se negde, u senkama, dešavaju. Gde postoje striktna pravila, ali gde ljudi i dalje pronalaze način da ih zaobiđu, da praktikuju stvari koje društvo osuđuje i koje zakon zabranjuje.

Gde granice između dopuštenog i nedopuštenog često postaju zamagljene, a ljudska radoznalost, pohlepa ili bolesne želje nalaze svoje skrivene puteve. Svet u kojem su javni standardi strogi, ali privatni život i tajne želje često ne kontrolišu same sebe. Gde ljudi gledaju, šapuću i sumnjaju, ali retko deluju, a sistem, iako moćan, ne može sve da vidi, ne može sve da zaustavi.

To je svet u kojem su zabranjene stvari – od seksualnih devijacija do ekstremnih zlodela – prepoznate kao tabu, ali ipak prisutne. Svet gde postoji jasna linija zakona i moralnih normi, ali gde čovekova priroda, strahovi, pohlepa i skrivena strast stalno testiraju te granice. Gde društvo osuđuje i zabranjuje, ali ipak ne uspeva da potpuno eliminiše ono što se skriva u senkama, u privatnim životima, u nevidljivim kutcima stvarnosti.

I upravo u tom kontrastu između javnog i skrivenog, između zakona i stvarnosti, leži suština tog sveta – svet u kojem je sve moguće, ali ništa nije potpuno slobodno, svet u kojem moral i zakoni postoje kao zidovi, ali nikada nisu dovoljno čvrsti da potpuno zatvore tamu koja vreba iza njih.

„Znaš u čemu je fora? U tome što muškarac nikada ne može biti odbijen – odmah mu strada ego. Ništa ga ne zaustavlja. Njegov impuls, njegov nagon, uvek prolazi neokrnjen, jer niko ne može da kaže ‘ne’ lešu. Ali žena? Ona mora da trpi. Mora da prima, čak i kada joj nije prijatno, čak i kada je svaki deo njenog tela, njene volje, svesti i osećanja protiv toga. I u tome je – u tom apsolutnom odsustvu kontrole – čitava ta opasna, bolna fascinacija. Jer to što je nemoguće odbiti, što ne može da se uzvrati ili stavi granicu, to je ono što, u krajnjoj liniji, izaziva najviše želje kod nekih. Strašno je, ali istinito. Toliko strašno da se čovek zapita koliko je stvarno društvo spremno da dozvoli, ili koliko ljudi zapravo uživa u tome što je drugi potpuno bespomoćan, ne može da odbije, ne može da se odupre, ne može ni da uzvrati… i upravo zbog toga to postaje fetiš, sistem zadovoljstva koji gazi sve granice etike i empatije.”

Objašnjava razliku između muškarca i žene, između impulsa koji prolazi neokrnjen i potpune nemoći. Govori o apsolutnom odsustvu kontrole, o fascinaciji koja se rađa iz nemoći, o želji koja nastaje tamo gde otpora nema.

Gledam je pravo u oči, glas mi ravan, tvrd i oštar. „Irena, slušaš li šta govoriš?” Pitam je direktno, bez zadrške. „Ljudi ubijaju, siluju, muče, koriste nemoć drugih da zadovolje svoja bolesna čudovišta. Ono što ti sada pominješ – leš, fetiši, bolesne fantazije – smešno je u poređenju sa tim. Mene to ne zanima. Ni najmanje. Nije me briga ko šta radi ili koga želi da iskoristi. Ja ne učestvujem. Nikada. Ne zanima me mrtva poslušnost. Ne zanima me seksualizovana nemoć. Ne zanima me nijedna bolesna fantazija. Postoje idioti koji to traže, koji uživaju u tim stvarima, ali ja nisam jedan od njih i neću biti. Ako misliš da je to deo mog sveta, grdno se varaš. Mene to ne zanima. Ni u teoriji, ni u praksi. Razumeš?”

Vidim kako tiho šapuće „da”. Glas joj je slab, gotovo nečujan, ali vidim olakšanje u njenim očima kada popuštam pritisak koji sam držao na njenoj vilici. Okreće se prema meni, srce joj lupa, telo još drhti od intenziteta prethodnih trenutaka.

Ton mi se smekšava, ali ostaje odlučan. „Neću te nikada primoravati na nešto što ne želiš. Možeš da mi kažeš ‘ne’ i ja ću to poštovati.” Moj pogled je direktan, prodoran, nepomičan. U očima joj se vidi da registruje hladnu odlučnost koja ne dopušta dvoumljivost.

Zastane, pa pita nešto neočekivano: „To znači da ćeš mi namestiti bebu, ili?”

„Irena… odlično znaš da sam te oženio samo zbog toga,” kažem tiho, ali hladno i odlučno. Svaka reč udara pravo u njenu svest, podsećajući je na ono što već znamo, na jasan dogovor između nas.

Gledam kako se osmehne, ali vidim i podsvestan strah u njenim očima. „Svesna sam toga, Maksime. I ja sam se udala za tebe iz istog razloga. Zato što sam znala da imaš određena očekivanja od mene, očekivanja koja mogu da ispunim. Zato… spremna sam da imamo bebu. I ne samo jednu.”

Kliznem rukama niz njene bokove i blago je stisnem, osećam kako reaguje. „Irena… ne želim da se ponovi fijasko od pre par dana,” kažem ozbiljnije, glas prodorniji. U očima joj vidim kombinaciju pažnje i autoriteta – znam da mora da me sluša, ali i da me razume. „Odgovori mi na pitanja koja imam. Potpuno i iskreno.”

Uzimam u obzir njen strah dok duboko udahne. „Ne gadiš mi se, Maksime,” šapće. Ton je tih, iskren, ali vidim da je još uvek nesigurna. „Samo sam prosto… uplašila sam se. I… pa, nismo se nijednom poljubili otkako smo došli ovde, a u jednom trenutku je bilo previše za mene.”

Pogled mi se na trenutak smekšao, ali ostajem oštar i prodoran. Želim da shvatim svaki njen strah, svaki impuls koji ju je doveo do reakcije. „Da li ti se dogodilo nešto zbog čega imaš takve reakcije? Trauma?”

„Ne. Nije,” odgovara brzo, gotovo prebrzo, pokušavajući da sakrije stid i nelagodnost. „Bila sam nevina kada sam spavala sa tobom. Znaš to.”

„Znam, Irena,” kažem tiho, dovoljno čvrsto da oseti autoritet u svakoj mojoj reči. „I nisam se osvrtao na to.”

Sarkastično se osmehne, ironično komentarišući očigledne stvari. „Sigurno nisam išla da mi zašiju vaginu pa da ponovo pukne himen za tebe! Bila sam nevina… i čak sam se prvi put poljubila sa tobom.”

Osećam kako joj ton postaje odlučan: „Želim bebu, i tu se sve završava. Ti ne želiš vantelesnu oplodnju, a ja nisam previše zainteresovana za seks. Ipak… širim ti noge, samo svrši u mene, i to je to.”

„Irena… ne želim da budeš uplašena i da trzaš na svaki moj dodir,” kažem, glas mi je ravan, ozbiljan. „Ne mogu da te jebem dok buljiš u plafon i praviš se da te to ne dotiče. Moraš da budeš ovde, prisutna, ili ovo nema smisla.”

Šapće, pokušavajući da pojednostavi: „Samo… samo treba da svršiš, i to je to.”

Odmaknem se nekoliko koraka, posmatram je dok je zbunjena, okreće se prema stolu sa odećom koju je počela slagati. Uzimam svoj šorts i naočare, oblačim ih preko bokserica.

Ostatak dana, Irena se lepi uz mene kao čičak. Gde god da krenem, osećam njeno telo uz svoje, ne odvaja se ni za milimetar. Prati me po plaži, stopala joj klize iza mojih, a oči stalno traže moj pogled, traže potvrdu, pažnju. Svaki put kad se naslanja, svaki lagani dodir po ramenima ili rukama izaziva u meni užarenu napetost.

Napaljen sam – jebiga, normalno je kad polugola cura paradira preda mnom, pipka me, trlja se uz mene, a ja sve osećam, sve vidim i nemam snage da odvojim pogled. Njena koža je topla, mekana, a ja osećam kako mi telo reaguje instinktivno. Svaki njen pokret, svaki trzaj, svaki pogled koji me izaziva pali me do kraja. Konfuzno je to što smo se danima izbegavali.

Ona se smeška, dodiruje me, traži da je mažem kremicom po ramenima, po leđima, po vratu, dok ja osećam svaki milimetar njene kože pod svojim dlanovima. Gledam je kako se naginje ka meni, ruke joj dodiruju moj torzo dok traži podršku, dok traži da je držim. Njena glava se oslanja na moje rame, a svaki njen pokret izaziva kod mene impuls koji ne mogu da ignorišem.

Njena koža je topla, sunce se presijava kroz kosu, a telo joj je polugolo, ali neprovokativno nego jednostavno prirodno, i to me pali još više. Dok je mažem kremicom, prsti mi polako klize po njenim ramenima, po leđima, lagano prelazeći svaki deo kože koji je izložen.Ona zadrhti pri svakom dodiru, a ja osećam a ja osećam kako napetost između nas eksplodira. Telo mi reaguje instinktivno, snažno, muški, kita mi je tvrda, erekcija ne može da se ignoriše. Njena polugola figura, miris kože, lagani miris kose – sve me obuzima, pali me do kraja. A u njenim očima vidim tu mešavinu nesigurnosti i želje, i vuče me bliže, izaziva u meni nešto što nemam snage da kontrolišem.

Pratim svaki njen pokret, svaki trzaj tela dok se naslanja na mene.Ruke joj se lagano kližu po mojim ramenima, prsti povremeno dodiruju moju kožu, a ja osećam kako kita struže kroz bokserice i šorc, tvrda i nestrpljiva, dok svaka sitnica njenog tela izaziva reakciju u meni koju ne mogu da kontrolišem. Sunce prži, vetar nosi miris mora, a miris njene kože i kose me bukvalno pali do kraja. Svaki put kad se okrene ili blago nagnu ka meni, osećam pritisak erekcije i instinkt da je privučem bliže. Ona to zna – vidi se u njenim očima, u načinu na koji me gleda, u tim malim, provokativnim osmesima. Polugola, a ipak nesigurna, igra se sa mnom, provocira me, i ja nemam snage da odvojim pogled, niti želim. Kada se nasloni na moj torzo i lagano pritisne ruku uz moj bok, osećam kako se napetost povećava, kako telo reaguje instinktivno i ne može da se smiri. Želim da je uhvatim, da je držim, da osetim svaki njen pokret, ali istovremeno ne želim da nam se ponovi ono. Ignorišem je, i kada se nagne ka meni, kosa joj dodiruje moju ruku, miris je intenzivniji, a ja osećam kako erekcija ne popušta ni na trenutak. Bežali smo jedno od drugog, a sada je ovde, polugola i provokativna, igra se sa mnom, a ja reagujem instinktivno, muški, iskreno. Svaki dodir, svaki trzaj, svaki pogled puni me adrenalinom i željom. Kitin naboj, erekcija, toplina tela – sve je spojeno u jednom impulsu koji ne mogu da kontrolišem.

Nisam budala. Znam tačno šta Irena radi i zašto. Svaki njen pokret, svaki pogled, svaka sitnica u načinu na koji se ponaša govori mi jedno, želi da je napumpam. I to ne kasnije, ne u nedogled, nego sada, u naredna dva dana, pre nego što se vratimo u Rusiju, pre nego što ponovo uđemo u naše stvarne živote, u stvarne obaveze i pravila koja vladaju tamo gde živimo, u život koji nam je već unapred definisan. Napaljen sam, jasno da jesam, jebiga, ovo nije nešto što može da se ignoriše. Moja šaka ovih dana nije radila sjajan posao. Nije bila u formi, nije obavljala posao za koji je stvorena, nije pružala zadovoljstvo koje je trebalo da pruži. Ali nisam sklon varanju, nikada nisam bio. Tačnije, nisam želeo da jebem bilo koju drugu devojku dok sam ovde, dok sam na odmoru sa Irenom, dok je ona ovde, polugola, dostupna, samo za mene. Mogao sam da imam sve što poželim. Plavuše, brinete, crnke, male, velike, čvrste guze, usta koja se savršeno prilagođavaju mom kurcu. Mogao sam da biram koga ću da zadovoljim i kako ću to uraditi. Mogao sam da se igram, da uživam, da eksperimentišem, da imam svaku kombinaciju koju sam želeo. Kad sam bio mlađi, jebiga, nisam birao. Hteo sam usta oko svog kurca i usku pičkicu koja se nasađuje do balčaka, i nisam mario ni za šta drugo. Imao sam mlađe i starije, sve što mi je padalo pod ruku, sve što je bilo dostupno, sve što je moglo da zadovolji moj nagon i moju potrebu. To je bila mladost – divlja, neukrotiva, žestoka, direktna. Sve je bilo seks, uživanje, naboj, instant zadovoljstvo. Nije bilo granica, nije bilo pravila, samo trenutak i impuls koji su pokretali telo i kurac, i ništa drugo. Nije ni danas drugačije. Seks je i dalje jedna od najvažnijih stvari za mene. Ali sada, razlika je u kontroli. Sada imam određene ljubavnice, žene koje viđam po potrebi, u dogovorenim trenucima, kada mi treba zadovoljstvo ili zabava. Ali ove „noćne avanturice”, ovi trenuci kada bih mogao da budem sa bilo kojom koju vidim – nisu mi potrebni. Nisam sklon tome. Ne želim da bacam energiju na nešto što nije Irena, na nešto što nije cilj.

Cilj je jednostavan – Ireni namestim dete. I to je to. Nema romantike, nema glupih iluzija, nema glupih „ljubavnih” razloga koji bi me naveli da se vezujem ili da pravim dramu oko nje. Jedino što mi je bitno jeste rezultat – dete. Beba koja će nositi moje ime, moju lozu, nešto što će da traje, nešto što će imati smisla kada sve drugo izbledi. Da li bih se ikada oženio iz nekog nepraktičnog razloga? Naravno da ne. Nemam vremena ni strpljenja za gluposti. Ne verujem u ljubav koja se prodaje u bajkama, u priče o „pravoj vezi” ili „sudbinskoj ženi”. Ne igram se sa emocijama, ne pravim dramu i ne trošim energiju na nešto što nema krajnji cilj. Sve što radim, radim sa svrhom, i svaka odluka mora da ima jasan ishod. Oženio sam Irenu po savet svog strica Egora. Njegove reči nisu bile molba, bile su naredba u obliku saveta, a ja sam naučio da poslušam kada je u pitanju pragmatika i loza. „Oženi se, Maksime,” rekao je, „napravi naslednika, nekog ko će nastaviti našu lozu, nekog ko će biti tvoje i naših predaka, ko će nastaviti ono što smo stvorili.” I to je sve što mi je trebalo. Nije bilo ljubavi u pitanju, nije bilo strasti, nije bilo romantike. Samo jasna računica, jasno pravilo, cilj koji mora da se postigne. Irena je idealna za to.

Irenu nije bilo briga što mi kita stoji kao jarbol, tvrda, napeta, samo što mi ne probije kroz šorc. Sedimo na plaži, oko nas ljudi, deca viču, neki balavi klinci skaču u plićaku, a meni se u gaćama pravi pakao. Ne mogu čak ni da se namestim, jebeni šorc sve otkriva, svaki nagib, svaki trzaj. Toliko sam ukrućen da me boli. A ona? Ona kao da uživa u toj muci. Noktima me lagano češe po butini, onako sitno, nežno, ali dovoljno da mi struja prođe celim telom. Jedino što osećam je da krv udara u glavu i u međunožje.

„Irena,” promuklo prošaputam, naginjem se ka njenom uvetu, dok mi vilica škrguće od napetosti. „Prestani.”

Okrene glavu, trepće onim svojim lažno-nevinim očima, kao da ne zna o čemu pričam. „Šta?” upita, a u glasu joj čujem to prokleto izazivanje. I baš kad to izgovori, guzom se namesti tačno preko moje kite, pritisne se. Znoj mi izbija niz leđa. Ruke mi se stežu u pesnice jer sve u meni vrišti da je zgrabim, da je povučem, da je jebeno zakucam za pesak pred svima ovde. Ali mozak mi govori da je to ludost. Da sam jebeno okružen ljudima. Da nije vreme ni mesto. Samo što moje telo ne sluša, već reaguje na nju kao da je droga.

„Nemoj da se zajebavaš sa mnom,” procedim kroz zube, jedva kontrolišem glas da ne zvuči kao režanje. „Znaš dobro šta radiš.”

Ona se samo nasmeje, onako polutiho, dovoljno da to čujem samo ja. „Samo sedim,” kaže. I opet se mrdne guzom, polako, kao slučajno, ali znam da nije slučajno.

Jebem ti sve! Zna da ne mogu da izdržim. Zna da sam napaljen do bola. Zna da želim da je zgrabim i razvalim ovde i sad.

„Prestani,” kažem opet, ovaj put glasnije, sa dozom pretnje. Pogledam je pravo u oči, oštro, hladno, pokušavam da je nateram da se povuče. Ali ona se ne povlači. Naprotiv. U očima joj vidim prkos. Vidim onu jebenu kombinaciju nesigurnosti i izazova. Kao da traži da dokažem da sam ja taj koji ima kontrolu. Kao da me provocira da izgubim.

„Zašto?” pita tiho, glumeći nevinu devojčicu. „Smeta ti?”

Naravno da mi smeta. Imam erekciju koja me lomi, jedva dišem, a oko nas ljudi, a meni malo nedostaje da joj strgnem gaćice i nabijem kitu duboko u nju.

„Nemoj da mi guraš guzicu na kurac i da me pitaš da li mi smeta,” ispljunem kroz stisnute zube, promuklo, kao da svaka reč izlazi iz utrobe. „Nisi glupa, Irena. Tačno znaš šta radiš.”

Ona se pravi da ne čuje, ili se pravi da je zabavlja. Nokti i dalje klize po mojoj koži, sad malo jače, kao da šara po meni. Pogledam je još jednom, i to je trenutak kad mi prođe kroz glavu:

Ako je ne zaustavim sada, ona će ići dalje. A ja? Ja ću ili eksplodirati, svršiti u gaće. Moje strpljenje ima granicu. Moj kurac ima granicu. Irena se igra vatrom, a ja sam jebeni požar.

„Irena,” ponovim, spuštam glas do šapata koji zvuči opasnije od vriska.

„Irena… jebem ti život, iz glavića mi već curi projektil,” prošaputam, glas drhtav i grub, ruke mi stegnute u pesnice dok je gledam. „Ne želim da svršim na suvo dok se ti samo trljaš po meni.”

Ona se nagne bliže, guzom se nasloni još jače, nokti mi grebu butinu i ja… jebem li se u mozak, osećam kako mi se celo telo lomi. Kurac mi je tvrd kao kamen, nabijen, iz glavića curi i udara po stomaku. Svaki njen pokret me razdire, i ne mogu da prestanem da dišem ubrzano, svaka vlakna tela vrište za olakšanjem, a mozak urla: prestani, ali nemoj prestati.

„Šta je, Maksime? Tako ti teško?” pita, tonom nevinim tonom.

„Irena… prestani jebeno!” zarežem kroz zube.

Irena se odmakne, ali ne previše – dovoljno da bilo ko ko prođe može da vidi koliko sam napaljen, koliko mi kurac strši kroz šorc. Bele bokserice, uži beli šorc – sve ističe moju nabreklost, i ja osećam kako mi krv lupa u glavi od same pomisli na to koliko je ovo brutalan prizor.

„Nagni se, Irena,” kažem, glas mi grub, pritisak u grlu.

Ona se nakrivi, pritisne leđa još bliže meni. „O bože, odluči se, Maksime… hoćeš li da se odmaknem ili da budem ovde, blizu tebe?” šapće, a ja osećam kako mi kurac pulsira još jače od same pomisli na njen ton.

Ipak, nasloni se leđima na mene, lagano, kao da se igra. „Oh, ovaj… osetim ga na leđima,” šapće.

„Tvrdo sam toga svestan, Irena,” režim, glas mi je grub, ruke se grče u pesnice.

***

Ne znam kako uopšte uspevam da izdržim sa ovom bolnom, nabijenom erekcijom dok ispred mene hodaju komadi, pune polutke, ogromne sise, uglavnom sve natovarene silikonom i onih par koje su prirodne. Irena se ponaša kao ljubomorna ženica, prateći me u hodu i ne ostavljajući me ni sekundu samog. Ta njena „ljubomora“ mogla bi biti prijatna da je stvarna, nežna i iskrena, da pokazuje emociju, ali nije. Ona samo želi da jaja ispraznim u nju, a ne u plastičnu barbiku koja se savija tako da joj dve dobre sise izbiju pred moju glavu dok ostavlja pića na stolu. Te plastične grudi koje se nameću, te savijene polutke, izazivaju instinktivnu želju jer su mi pred očima i ispod te majčice naziru se tvrde bradavice. Irena prevrne očima na moj pogled ispod naočara.

Ova crvenokosa konobarica deluje kao prava razbijačica kite. Svaki njen pokret, svaki pogled, svaki lagani osmeh koji mi upućuje dok prolazi pored stola nosi sa sobom određenu energiju. Njena pojava je očigledno kreirana da privuče pažnju, njena kosa blista u crvenkastim tonovima pod svetlom, a svaki pokret joj naglašava telo koje je dizajnirano da zavede. Puna usta, ogromna, lice operisano, grudi – klasična plastična cura. Sve je tu, sve što očekuješ od slike savršenstva: neprirodno simetrično lice, pune usne koje kao da pozivaju da gurneš kitu u njih, velike, savršeno oblikovane grudi, telo koje je čista provokacija. Nemam ništa protiv plastike, barem ne dok ta usta gutaju moju kitu.

Ali pored prirodne Irene ne zanima me da stiskam te plastične sisice i ližem bradavice. Ne postoji ni trunku sumnje u prioritet. Nijedna plastična silikonska igračka ne može da zameni osećaj kada stiskam Irenine prirodne grudi. Napaljen sam izričito zbog Irene. Kako ne dajem nikakav znak konobarici, ona odlazi, iako se obično trude da ostave svoj broj, ova to ne čini. Nekada me je zanimao brzi seks u toaletu, ali odavno to nije na mojoj listi prioriteta. Brzi seks, površni trenuci, ono što mi je bilo potrebno tada.

Popijemo svoja pića u tišini. Nema razgovora, nema suvišnih rečenica, samo povremeni zvuk stakla o sto, pucketanje leda u njenoj čaši i miris alkohola koji se diže iz moje. Irena limunada, a ja viski sa ledom. Njeno piće izgleda nevino, gotovo prozirno, čisto, sa kriškom limuna koja pluta na površini. Ona ga pije lagano, sitnim gutljajem. Naspram nje, moja čaša je tamna, teška, muška. Led zvecka dok se topi, a svaki gutljaj peče, gori, spušta se do stomaka i tamo ostavlja vatru koja se širi kroz celo telo.

Nakon što popijemo piće, hodamo u tišini do apartmana.

Ulica je obavijena noći, tek poneko svetlo treperi u daljini, a naši koraci prave ritam koji odjekuje u polupraznom prostoru. Ni jedno od nas ne govori, i nema potrebe da govori. Ta tišina je gusta, nabijena značenjem, kao da svaki uzdah i svaki dodir ramena pri hodu ima težinu čitavog razgovora. U toj tišini osećam kako raste nešto u meni, nešto što ne može da se ispriča, već samo da se doživi.

Čim uđemo unutra, prvo što činim jeste da zgrabim rub šorca i svučem ga dole. Tkanina popušta i sklizne niz butine, i ostajem samo u boksericama koje jedva obuzdavaju ono što pulsira ispod. Osećam trenutno olakšanje, jer šorc je stezao previše, ali napetost ne popušta, ona samo raste. Smestim se na fotelju i zapalim cigaretu. Sedam kao da se bacam u nju, težina tela spušta se naglo, a u ruci mi već tinja upaljač. Pucketanje plamena prekida tišinu, dim se širi polako, gust, težak, uvija mi misli i telo. Cigareta visi između mojih prstiju, dim ulazi duboko u pluća i meša se sa uzdahom koji nisam mogao da zadržim. Želim da jebem Irenu, da nasrnem na nju, da joj progutam pičkicu, ali ne činim ništa od toga. Umesto toga pogladim svoju kitu.

Šaka mi sama klizi, instinktivno, bez razmišljanja. Dlan prelazi preko tvrdoće koja se jasno ocrtava ispod tanke tkanine bokserica. Pokret je lagan, ali dovoljan da mi srce zadrhti, da mi krv zakipi još jače. Ne stiskam, ne ubrzavam, samo prelazim. Jaja me već bolno stežu koliko mi je potrebno da se ispraznim. Muklo zastanjam. Zvuk se otima iz mene, dubok, grub, težak. Glavić mi gotovo ispada iz bokserica. Tkanina popušta, rasteže se, a pulsiranje pod njom više ne može da se obuzda. Vrh mi pritiska granicu, kao da se bori da se probije napolje.

Baš tada Irena zakorači u prostoriju i laganim koracima mi prilazi. Zvuk njenih koraka meša se sa tutnjanjem mog srca. Pojavljuje se na pragu, njeni koraci su spori, lagani, namerni. Gledam je kako mi prilazi. Ali ne mrdam. Samo čekam, a ona ide prema meni, sve bliža. Smesti mi se u krilo, ali to ne radi samouvereno, ne radi kao devojka koja me je na plaži provocirala pogledima, dodirima, pokretima kukova. Sada je bojažljiva, oseća napetost u svojim mišićima dok se oprezno spušta na mene. Ipak, ne ostaje u toj ukočenosti. Prvo spušta usne na moju bradu, toliko nežno da moja koža jedva oseti dodir. Njeni poljupci nisu žestoki, nisu puni vatre, već oprezni, kao da ispituje teren. Usne joj se kreću lagano, klize po bradi, i tek na trenutak skliznu niže, do mog vrata. Tamo zastane, kao da ne zna da li da nastavi, i onda podigne glavu. Njene oči traže moje, pogled joj je blag, ali radoznao, a zatim spusti usne na moje, još uvek ne sigurna da li radi sve kako treba. Poljubac je nežan, mekan, mirisan na limun koji je pila malopre. Mnogo je bolji nego pre, nema onih nespretnosti koje je nekada imala, sada su njene usne mekane i pažljive. Ipak, u svemu tome ima nečega previše nevino, nečega što me ostavlja gladnim, jer meni ne treba  nežnost, meni treba vatra. Zato se uključujem, prestajem da budem pasivan, guram joj jezik u usta, lomim tu tišinu i uvodim nas u poljubac kakav sam čekao — grub, mokar, požudan. Ona se iznenadi, ali ne povlači, prihvata ritam, pokušava da me isprati, i konačno poljubac postaje ono što treba da bude.

„Kako se sada ljubim?“ pita, dok još uvek osećam njen dah na svojim usnama. Njene oči su široke, iskrene, kao da zaista čeka ocenu, kao da sam ja taj koji treba da joj potvrdi da li sve što radi ima smisla.

„Bolje,“ promrmljam, a u glasu mi se oseća i pohvala i opomena.

„Samo bolje?“ zatrepće, pa doda tihim, umiljatim glasom: „Znači moram da vežbam?“

„Irena, gde planiraš da vežbaš?“ pitam, namerno rastežući reči, gledam kako joj se lice menja između nesigurnosti i nestašluka.

„Pa sigurno neću ljubiti jastuk ili šta god,“ odgovara brzo, gotovo uvređeno, pa odmah smekša glas. „Već sam ti rekla da sam gledala snimke, kako bih znala šta od mene očekuješ. I ona je ovako sedela na njemu… samo što, ne znam, nije bilo ovako… mislim, nije mu penis bio toliki.“ Njene oči skrenu naniže, nesvesno, ka tvrdoći koja me izdaje kroz bokserice, i lice joj se zarumeni.

„Irena,“ presečem je kratko, grublje, „dosta priče o kiti nekog lika iz pornića.“ Reči mi izlaze kao naredba, jer ne želim da u ovom trenutku uopšte postoji neko drugi.

„Dobro. Onda da nastavimo da se ljubimo?“ pita tiho, skoro bojažljivo, kao da čeka da joj dam dozvolu. Samo klimnem glavom, polako, bez reči, ali taj gest je dovoljan da joj oči zasijaju. Kao da joj je potvrda potrebna više nego sam poljubac.

Ponovo nežno legne usnama na moje. Njen pokret je lagan, oprezan, kao da se boji da ne pokvari trenutak ako pritisne previše. Dodir je blag, jedva primetan, kao da me samo dodiruje vetrom, a ne svojim usnama. Pomera ih sporo, usklađuje ritam, a svaki njen pokret je kao mali pokušaj da se dokaže, da pokaže da je naučila. Začudo, ta njena nežnost, koja bi me u nekoj drugoj situaciji možda nervirala, sada mi prija. Kao da u toj mekoći ima nešto što me omekšava, smiruje taj prvi talas žudnje. Otvaram usta, pozivam je da njen jezik uđe. Osećam trenutak njene nesigurnosti, kao da ne zna da li sme, ali onda se osmeli. Dodir njenog jezika je oprezan, kao da se boji da će pogrešiti pokret, ali kad je pustim unutra, kad je primim, poljubac počinje da dobija novu dimenziju. Mogao bih sada ostati u tome, produžiti to nevino isprepletanje jezika, ali znam sebe, nisam tip za dugo ljubakanje. Verovatno bi trebalo da je „ljubakam“ neko vreme, da joj dam tu igru, da pustim da traje, ali telo mi je nestrpljivo. Sve što želim jeste da se moja kita ukopa u nju, da prestanemo sa predigrom. Stisnem joj obe polutke, snažno, šakama koje obuhvataju puno meso njenih kukova. Njena koža je topla, napeta pod mojim dlanovima, a kad je privučem bliže sebi, ona sklizne po mojoj tvrdoći. Taj dodir, trenje između nas, kroz tanke slojeve tkanine, tera me da zastenjem muklo. Navodim je rukama, pomeram je, kao da joj pokazujem ritam, i ubrzo ona sama počinje da prati pokret, da klizi gore-dole, trljajući se o mene. Poljupci postaju grublji, gube onu nevinu mekoću i prelaze u glad. Više nema opreznih dodira, sada su to sudari usana, otvaranja, udisaji koji se mešaju. Njene ruke se nesvesno stežu oko mog vrata, a moje šake ne prestaju da oblikuju njene polutke, da je pritiskaju uz mene.

Nisam tip za ljubakanje. Nikada nisam bio. Uvek sam više voleo direktnost, onaj trenutak kada se telo spoji bez mnogo ceremonije. Očito želi da je ljubim. Kada bolje razmislim, nisam je poljubio nijednom otkako smo došli ovde.

Jednu ruku prebacim na krpicu njenog kupaćeg kostima, taj tanki komad tkanine koji je više ukras nego zaštita, i bez trunke strpljenja strgnem ga sa nje. Platno popusti pod mojim pokretom i padne na pod, kao da nikada nije ni imalo svrhu. Dok to činim, usne spuštam na njen vrat. Jezikom kupim njen miris, slan od mora, topao od sunca, upleten u tanku prašinu peska. Taj ukus je divlja mešavina leta i njenog tela, i ne mogu da stanem.

Krećem se polako niz njen vrat, klizim do ključne kosti. Jezik mi se zadržava tamo, prelazi preko izbočine kostiju kao da crtam mapu njenog tela. Ona diše ubrzano, trepće sporo, a ja spuštam usne sve niže, dok ne stignem do bradavice koja se već ukrutila, tvrda kao da je sama čekala moj dodir. Bez nežnosti, bez pitanja, zagrizem je. Ona se stresla celim telom, grčevito izdahnula, ali ne povlači se, naprotiv, još jače me steže. Drugom rukom obuhvatam drugu dojku. Čvrsta je, ali pod mojim stiskom meka, popušta taman onoliko da mi napuni šaku. Njena koža je kremasta, glatka, kao da sam zario ruke u nešto mekše od svile, i ne puštam je. Stiskam je ritmično, jednom, pa ponovo, osećajući kako joj celo telo prati taj tempo. Irena me steže dlanovima za glavu, gotovo kao da me moli da ne prestanem. Prsti joj tonu u moju kosu, a ona instinktivno pomera kukove. Trlja pičkicu preko tankih tkanina, prebacuje težinu sa jedne strane na drugu, kao da ne zna gde da se smiri. Njeno telo traži više nego što sebi priznaje. Stežem joj grudi obema rukama, toliko da joj se koža ispupči između mojih prstiju. Zatim jezikom klizim po liniji između njih, kao da delim teren, i dotičem malo jednu pa drugu bradavicu. Sisanjem prelazim sa jedne na drugu, uporno, ritmično, toliko dugo i toliko grubo da osećam kako se na usnama skuplja njen slani znoj, a iz samih bradavica kao da se cedi njen nevidljivi sok.

„Oh, oh… ovo je tako dobro…“ promuklo izusti, pa se zacrveni, celo lice joj gori. Drhti na meni i jasno osetim trenutak kada joj se mišići stegnu. Svršava. Toliko brzo, toliko lako, samo od mog sisanja i njenog nesvesnog trljanja preko tanke tkanine. Cela se zgrči i istovremeno opusti, kao da je talas prošao kroz nju i ostavio je bez daha.

Podignem glavu, gledam je pravo u oči, ne puštajući joj grudi. „Pogledaj me. Sve je u redu? Moram da znam, Irena.“ Glas mi je dubok, autoritativan, ali i blag, jer moram da budem siguran.

„Da… jeste…“ promuca, klimajući glavom, dok se još trese, dok joj obrazi gore.

„Onda povuci bokserice i nasadi se na moju kitu,“ izgovorim polako, glasom koji ne ostavlja prostora za pregovore. To nije predlog, to je zapovest, i ona to zna.

„Mislim da nije pametno…“ promrmlja, glas joj zadrhti, kao da se bori između straha i želje.

„Zašto?“ pitam, dok mi ruke već klize do njenog kupaćeg. Razvezujem ga sa obe strane, čvorove koji popuštaju pod mojim prstima, ali ne čekam da sama spusti. Povučem naglo, cimnem je, i tkanina popuca, ostaje pokidana u mojim šakama. Bacim je sa strane, kao da nikada nije postojala, kao da mi ništa na njoj ne sme smetati.

„Zato što… zato što si ti bio sa toliko cura,“ progovori, pognutog pogleda, skoro šapatom. „I verovatno nije zdravo.“

„Misliš da ćeš dobiti polnu bolest, Irena?“ podignem joj bradu da me pogleda u oči. „Nikada ne jebem dve partnerke bez kondoma istovremeno. Redovno se testiram. Koristim kondome. I ne, nisam jebao nijednu od ovih cura odavde.“

Ona trepne, kao da joj treba trenutak da obradi svaku moju reč.

„Oh… ovaj… dobro…“ kaže zbunjeno, a glas joj se prekida na pola rečenice. Ipak, telo je odaje. Odigne guzu, nesigurno, ali dovoljno da mi pokaže da me čula i da želi. Prsti joj klize do mojih bokserica, odugovlači, kao da testira moju strpljivost.

Dodirne ih i povuče malo naniže, tek toliko da mi kurac izbije slobodan, pulsirajući. U tom pokretu, jedan njen prst slučajno očeše glavić i obojici nam zastane dah. To je prvi put da me dodiruje tako, namerno, direktno, bez prepreka.

Onda me pogleda, kao da se pita da li sme, pa ipak krene. Drži mi koren kurca među prstima, stidljivo ali čvrsto, i, za čudo, drugi prst spusti na glavić. Nežno ga dodirne, kruži sitno, i razmaže kap projektila koji curi. Njene oči se šire dok gleda kako se presijava na njenom prstu.

Ja nestrpljiv, napet kao struna. Cimnem je prema kiti, navodim je, i samo je vrhom dodirujem. Trenutak je kratak, ali dovoljan da oboje zadrhtimo. Sama se pomera, trlja se, navlači lagano, tako da glavić udara pravo u njen klitoris. Irena zacvili, zvuk koji dolazi duboko iz nje, nesvestan i iskren.

„Velik je,“ progovori, gotovo uplašeno, ali glas joj je i pun čuđenja. „Mislim… kao jako velik. Nije delovao tako opasno.“

„Opasno?“ nasmejem se, promrmljam kroz osmeh, a glavić joj ponovo klizne duž njene vlažne linije.

„Ogromno…“ kaže i podigne oči, trepćući brzo. „I nemoj mi se smejati.“

Obuhvatim joj lice, dlanom joj dodirnem bradu, palcem pređem preko usne. „Irena… da želiš pravu vezu, ti bi bila sasvim dovoljna,“ kažem tiho, ali čvrsto. Dok joj to izgovaram, rukom je navodim dole, spuštam je, i osećam trenutak kada se njeno telo počinje širiti da me primi. Sekundu kasnije  nasadim je na kitu.