Kako sam zavela Rusa

8. poglavlje: Treći deo

Stajao sam za stolom, držeći čašu u ruci, s osmehom koji je bio tačno onakav kakav je trebalo da bude – uvežban, neupadljiv, dovoljan da sve deluje glatko. Miran spolja, iznutra posmatrajući sve kao kroz debelo staklo. Čovek koji mi je već četvrti put prilazio da mi stegne ruku i ponovi istu čestitku – sada sa još širim osmehom – izazvao je u meni blagi umor, ali sam mu opet klimnuo. Sala je bila puna. Previše ljudi. Previše pogleda. Previše poznatih lica iz još poznatijih sistema. Sve je doterano do savršenstva – govor za govornicom, konobari u uniformama, svetla podešena da niko ne zaseni nikog. Svako od njih je govor spremio unapred, kontrolisan, bez improvizacije, jer nije bilo mesta za greške.

Svaka rečenica bila je politička poruka. Svaka zdravica – potvrda pripadnosti.

Ruka mi je bila čvrsto na čaši, ali nisam pio previše. Niko od njih nije došao da slavi emocije, ovde se slavi struktura.

Sistem. Moć. Nije svadba zbog ljubavi. Ovo je svadba reda. Nisam ni ja pravio predstavu od svoje ženidbe. Da Irena nije bila mlada i pogodna za tu ulogu, verovatno bi na tom mestu bila neka druga. Red je da se oženim, da ostavim naslednika, da nastavim lozu i obezbedim budućnost onoga što sam nasledio.

Prvo sam video siluetu, iz daljine. Irena je hodala sporo, sigurno, korak po korak. Bila je vitka, u toj beloj haljini – presvučena, drugačija. Haljina nije bila nežna, bila je oštra u utisku. Bela, ali ne nevina. Čista u boji, prljava u nameri. Tkanina je bila glatka, svilenkasta, možda saten. Ne razumem se.

Kroj je bio bez rukava. Tanke bretele, skoro nevidljive. Cela gornja linija bila je jednostavna i čvrsto pripijena uz nju. Bez grudnjaka, naravno. Grudi su joj bile savršeno oblikovane pod tim materijalom, bez ikakvog pomeranja. Struk – uvučen, opasan. Ispod toga  kukovi. Kita mi se trznula, i jebiga napola sam bio tvrd samo od pogleda na nju. Nije ni stigla do mene, a već sam osetio kako mi se pantalone zatežu preko prepona. Haljina joj je pratila liniju tela do kukova i butina i širila se na podu. I onda sam joj video leđa. Leđa. Gola. Potpuno. Haljina je bila otvorena od potiljka pa sve do ispod kičme, duboko, do granice zadnjice. Lopatice su joj se pomerale dok je hodala. Ramena gola, blago podignuta. Kao da zna šta nosi. Seksi je. Naravno da jeste. Nije mi se dopalo što haljina izgleda kao da je samo prebačena preko nje i kao da može svakog trenutka da spadne s nje.

Gledali su je svi, muškarci, žene, pa čak i stare tetke. Bez izuzetka. Bila je neverovatno lepa, kao da je sama Afrodita sišla među njih, boginja lepote i požude. Ne preterujem kada to kažem. Svaki njen pokret privlačio je poglede, ostavljajući za sobom tišinu punu divljenja i neizgovorene zavisti. Irena nije imala pojma koliko pogleda vuče za sobom. Ili je imala, ali je jednostavno nije bilo briga. Hodala je kao da joj niko nije dorastao, kao da cela ta sala ne postoji. I to me jebeno palilo. Mogu da je gledaju koliko hoće. Neka gledaju. To telo.

Ta gola leđa.

Taj pogled.

Ta haljina.

Ta žena.

Sve moje.

Moje.

Zastala je kraj stola. Nasmešila se mojoj majci, koja ju je uhvatila za ramena i nešto joj šapnula. Irena je klimnula. Samo jednom. Tiho. I to je bilo dovoljno.

I jebiga, tvrd sam. Toliko zvanica oko mene, a ja se osećam kao da stojim sam s njom u sobi. Ako nastavim da je gledam, biće svima očito. Ne mogu da namestim pantalone, ni da se pomerim, ni da sakrijem to što osećam. Samo stojim, stegnut, dok mi se telo bori sa željom koju ne smem da pokažem. Ipak, razmišljam kako da joj pocepam to jebeno parče haljine i da je jebem divlje, na sve četiri. Da joj zatvorim usta kitom, dok joj moja sperma curi niz lice. Da ne pomera glavu, da ne vadi kitu iz usta, da zna da je tu gde pripada. Još gore mi je kad Irena zapleše s mojom majkom.

Tačno tu. Meni pod nos. Gledam ih kako se smeju, okrenute jedna drugoj, kako se kreću u ritmu pesme koju jedva čujem od buke u glavi. Irena je opuštena, nasmejana, sigurna. Ili jasno igra svoju ulogu kao i uvek.

Haljina joj klizi niz telo pri svakom pokretu, leluja. Svaki put kad se zavrti, kad baci glavu unazad smejući se, taj otvor joj se otvori još više. Ta gola linija od vrata do donjeg dela leđa. Kičma koja se nazire pod kožom, čista, glatka, kao da je nacrtana. I ne smeta mi toliko što je gledaju. To je podnošljivo. Irenu je nemoguće ne gledati, jer je u svakom izdanju ona savršena.

U svetu kojem pripadam, ništa se ne poklanja tek tako. Svaki dar je poruka. Svaka kutija – šifra. Svaka izgovorena čestitka, potez na tabli. Irena je stajala pored mene dok su pokloni pristizali, jedan za drugim, tačno i organizovano, kao vojna parada. Njeno lice bilo je mirno. Ne ukočeno. Ne zbunjeno. Samo sabrano. Kao da je tačno znala šta je čeka. Moja majka joj je prišla bez osmeha, iako joj se Irena dopala više nego što je to htela da pokaže. U rukama je držala dve kutije.

Prva – tanka, pravougaona, obložena bledom kožom. Kad ju je otvorila, papir je šuštavo otkrio sadržaj: ugovor o vlasništvu nad stanom u Ženevi. Na desnoj obali. Između diplomatske četvrti i starog grada. S pogledom na jezero.

Druga kutija – somotna, svetloplava. U njoj: Cartier ogrlica, izrađena posebno za ovu priliku. Tanak niz smaragda. U sredini – sirovi dijamant, bez brušenja, bez faseta.

Stric Egor, koji godinama nije među živima, ostavio je kutiju u sefu.

Na poklopcu, njegov rukopis:

„Za nju, koja bude dostojna.”

Unutra – nakit moje bake. Majke mog oca i Egora. Žene o kojoj se u kući još govori tiho, kao o senci sa krunom. Sve što je nekada nosila, čuvalo se daleko od očiju, jer niko godinama nije bio dovoljno blizu da mu pripadne. Broš iz Carske radionice, oblikovan kao list bagrema, sa rubinom u sredini koji gori kao krv pod ledom.

Narukvica iz Petrograda, kovana tik pred Revoluciju – poslednje zlato koje je izašlo iz tog grada. Naušnice sa japanskim biserima, izgubljene tokom Evakuacije ’41. iz Lenjingrada. Ili smo barem tako mislili. Sad su ponovo tu. Kod Irene.

I ko zna koliko još komada. A otac – Sergej – poklonio joj je kuću u elitnom naselju na Rublyovki, staru dvoetažnu vilu među borovima, sa obezbeđenjem koje zna kad da ne gleda. Tri stana u Parizu, u Maréu, tik do Sene. I sve za Irenu. Jer meni više ništa nije imao da pokloni. Sve što je posedovao – već je bilo moje. Stizali su pokloni iz svakog pravca – drveni sanduci, kožne kutije, porculanske škrinje iz Azije.

Umetnička dela iz Ermitaža, iz privatnih kolekcija. Jedna – platno Ajvazovskog. Pristizale su i egzotične životinje – Arapski konj, s pedigreom dužim od većine krvnih loza u sali. Retki pas iz Japana. Zlatne ogrlice, dijamantske narukvice, safiri.

Boce starog vina. Šampanjci iz 19. veka koje niko više ne pije, samo nasleđuje.

Investiciona fondacija – osnovana u ime mladog para, s planom da naraste do milijardu u narednoj deceniji. I mnoštvo onih „sitnih” darova koje poklanjamo na svadbama našeg staleža – gluposti koje vrede mnogo.

Naslonim dlan na njena gola leđa. Koža joj je glatka i topla, ali napetost pod prstima ne beži. Prstima polako klizim niz njenu kičmu, od lopatica ka krstima, laganim pritiskom.

Irena zabaci glavu prema meni, pogled joj zastane u mom.

„Dobro si?” pitam, ne povlačeći ruku sa nje.

„Malo sam umorna. I… gladna,” izgovori, spuštajući pogled. „Iskreno, ne sviđa mi se kavijar. Ni foie gras. Ni ta supa sa rakovicom i belim tartufom. Previše je toga. Sve je previše… fino, a ništa konkretno. A ceo dan nisam ništa jela.”

Na stolu su bili redom: kaviari iz Irkutska i Astrahana, servirani na ledu u kristalnim činijama; foie gras u tartaletima sa konfitovanim smokvama; školjke svete Jakove na kremi od prokulice; dimljeni losos sa kavkaskim začinima; goveđa supa u zlatnim čašama, s biserima testenine. Glavno jelo još nije ni stiglo, ali se već moglo naslutiti – jareći kare sa sosom od crnog belog luka, srnetina sa džemom od šumskog voća, čitava patka punjena pirinčem, drenjinama i suvim grožđem. A desert… redova i redova šećernih tornjeva.

„Ne želim da jedem patku ili tako nešto. Muka mi je”, promrmlja, više za sebe.

Naravno da joj se ne sviđa. Znam da joj ne sviđa. To nikada nije bio njen svet. Niti treba da bude. Irena je devojka koja bi pre naručila pljeskavicu od svinjskog mesa nego išla na degustaciju sa tri viljuške.

„Dođi da sedneš, Irena. Naručio sam poseban meni za tebe.”

„Za mene?” – šapat, skoro uvreda.

Klimnem. „Znam da ne jedeš ništa goveđe. Ni pačije. Ne voliš ni školjke. Ništa što puzi ili ima glazuru. Ni crni sos. Samo jednostavno, bez previše ukusa koji se zadržavaju satima u ustima.”

Poveo sam je da sedne i pomogao joj da se smesti u toj haljini. Lagano sam joj povukao stolicu, a ona je sela. Diskretno sam dao znak konobaru. Dogovor je već bio napravljen. File brancina, pečen u kori od limuna, servirano na ležaju od mladog povrća na pari, bez umaka, bez nepotrebnog ukrašavanja. Topao hleb sa semenkama sa strane. Hrana je stigla bez pompe. Ono što Irena voli. Nasmešila se – hrani ili meni – i onda počela da jede.

Sat je pokazivao 23:46. Večera je išla ka svom kraju. Orkestar je svirao tiše. Tonovi su bili mekši, svetla su postajala toplija – zlatna, prigušena, boje vina. Šampanjac se još uvek sipao u kristalne čaše, ali ređe. Konobari su tiho odnosili prazne tanjire. Njihovi pokreti bili su precizni i uvežbani – kao u vojsci. Irena je sedela pored mene. Mirna. Ruke su joj bile sklopljene u krilu. Gledala je pravo, ali pogled joj je imao dubinu. I oštrinu. Umorna je. Ne mora to da mi kaže.

Iza nje, pozadina sa zlatnim monogramom već je imala tragove večeri. Nekoliko ruža bilo je zgnječeno. Tkanina se pomerila. Iza sjaja moglo se videti da se sve polako raspada.

Za glavnim stolom, desno od mene, moj otac se uspravio. Na licu mu je bio onaj isti izraz kao kad se rukuje s predsednicima. Ozbiljan. Čvrst.

Pogledao me je. Kratko. Tačno tri sekunde.

Moj otac je ustao. Pokret mu je bio tih, ali apsolutan. Stolica je zaškripala, sala je utihnula. Nije podizao ruku, nije tražio pažnju – ona mu je pripadala.

„Poštovani,” rekao je, pogledom prelazeći preko zvanica, „večeras nije samo svadba. Večeras je trenutak u kom moj sin bira da kroji sopstveni poredak. Ne prema tradiciji, ne prema savetima, ni prema starim zakonima loze, nego prema svojoj volji.”

Pauza.

„I to, gospodo, zaslužuje više poštovanja nego bilo koji ugovor.”

Neki su se uspravili u stolici. Nije to bio napad. Bio je to čin zaštite. Moj otac je govorio ne da objasni, nego da postavi granicu.

„Dama koju smo večeras prihvatili u naš dom,” nastavio je, „ne nosi zastavu dinastije, ne dolazi iz krvne veze, niti iz diplomatskog reda. Ali ona nosi nešto drugo – Maksimovu odluku. Njegovu reč. A gde je reč mog sina, tu stoji i moja ruka.” Govor je bio kratak, snažan, neizmenjiv. Nikakva lažna poetičnost. Samo istina – teška i smirena.

Zatim je rekao ono poslednje:

„Zahvaljujem vam što ste došli da ispratite ovaj čin. Večeras je bio znak da krv Mozorovih zna kad je vreme da se ne širi – već da štiti.”