Sinoć krenuo kući zagrejan nosio osminu sa sirom u levoj zbirku Mike u desnoj Besedismo o poeziji Plavom čuperku i kako nešto teži poput kocke šećera zamisli 21 gram A šta to tačno beše ne znam Isprekidanim linijama što katastarski dele drum poput avlije jedan prizor je jecao Raskrsnica zaliči na ušće semafor na lučki […]
Gospođa zvana, NovaPolicaZaKnjige, danas je se udostojila počastiti me svojim prisustvom, u mom domu. Gledam je na vratima i mislim se, „Pa dobro bre sestro slatka, gde si ti do sada?” „Ah draga moja, krenula sam ja na vreme ali mi put preseče neki cipelar, pa tako ja zaluta sa njim, pomažući mu da napuni
Mladi gorani Izvinjavam se za pokradene cvetne pašnjake i šumice migrirane u pesme Uskoro će aterirati jesen Kolektivno svi na neplaćeno i čim istrunu poslednje dunje ostaće šipak da se bere Zemlja ode na globalno zagrevanje u poslednoj četvrtini da napravi razliku Zbog dece Neću biti mutav kao gavran sa komadom sira u kljunu Sviknut
Đavo je tu, dolazi po svoje. Osećam vatru njegovog pakla iz pogleda kojim me preseca. Konačno, došlo je vreme, odahnem sa olakšanjem, jer nema više skrivanja, nema laži, nema obmane. Postoji samo izdaja, a izdajnik sam ja! Od izdajnika sam nastao, u izdajnika se pretvorio, od svoje krvi pobeći ne možeš! Što više bežiš, to
Dečko ima 28 godina. Dečko ima vetar u kosi. Dečko ima plavu torbu oko struka. Dečko ima i ime. Ipak, dečka niko ne zove imenom jer njegovo ime nije od značaja. Oni imaju imena, dečko ih sada već dobro zna jer ih služi već neko vreme. Dečko radi od 7 do 7. Tako je birao.
Zdravica Bila je to još jedna od onih hladnih, ratnih slobodno mogu reći gladnih zima. Zašto Bog uvek ugodi, da kada naiđe jedno zlo, pod ruku mu doda još nekoliko nikada mi nije bilo jasno. Škripa snega pod nogama, naleti oštre košave i debeo led na površini reke nisu hteli da popuste iako je već
Umem da sam hladan, umem da sam vreo. Umem da budem i ono što nisam hteo. To je neretko do drugih i do onih u meni. I ko ih jebe sve ponekad! I to mora. Oprostićeš mi što opsujem i ljubim te istim usnama. Ti umeš da se lepo ljubiš i da baš lepo rukom
Možda i imamo sličan ugao kamere na ovaj svet. I pre prve klape koja je pala, prstom smo dodirnili mesto fokusa. Ne živimo u konceptu, živimo u procepu sopstvenih trauma i unapred naučenih igara i uloga podobnih za javno prikazivanje. Osmeh se još jedino prožima kao iskren reper na trgu našeg nesvesnog i kao kakav
Ne znam kako da se to namestim da ne otkrivam šta osećam jer, šta mislim ne znam, a osećam nešto po prvi put. Sedim pored tebe i gledamo u istom pravcu. Oduvek smo tako i jedino znali – rame uz rame. Smem li da o nama pričam u množini? Možda je vreme za prva lica
Želeo sam te onako kako se sa četiri godine želi žuti plastični kamion iz izloga u onoj prodavnici u Knez Miloševoj kuda me majka vodila sredom kada je bio pijačan dan. Želeo sam te tako blesavo i dečje naivno ne mareći što mi je trideset i četiri, a tebi tek tri manje. Neki će me
Zvao sam te onomad trebao sam te zvonilo je dugo… i odzvonilo do srednjeg uha Bez odgovora Verovao sam da si opet van dometa kao i obično nedostupan Možda je centrala zavijala u pošti. Često je bez veze kad jesen udara u odžak odbija o oluke i mlati prazne žice Uvek si zauzet nekim ko
1. poglavlje 4.07.2008. Dolazeći na posao, otprilike hiljadu petstotina pedeseti put, počev od prvog aprila 2004. godine (datum deluje kao šala ali je živa istina), moja inspiracija je pomahnitala. Imam neodoljivu želju da svoje misli zapišem, smatrajući da će možda nekada kasnije biti vredne pomena. Sve je odjednom i sivo i ružičasto kao znak za
