Stojimo kraj kuhinjskog prozora. Toplo je. Leto je. U prizemlju zgrade komšije diskutuju o letovanjima koja uzbuđeno planiraju kako bi im se životi na kratko promenili. Pita me ko su ljudi u prizemlju. Kažem da su to komšije i da jedna od komšinica ima baš lepu haljinu na tufne. Pitam ga da li voli tufne. Kaže […]
Не тако топлог мартовског дана Проломи се небо над престоницом музике И као снажни олујни ветар, Угаси бедну свећицу звану живот Људскога створа који имаше бол у грудима. Дух звани смрт не осврну се за боцама Доброг вина донетим на поклон, Нити за хартијама пуних неких чудних мрља, Што их нотама зову, Насталих из дубине
Liju oči suze boje vina tužne boli žele da speru, gorčina u tebi što stoji nemirne dane ti čini. Teške su reči ove ne zna im se poreklo, ni zemlja rodjenja imenom tvojim ih zovem. Kad mi te spomenu osmehom suze krijem, kao duga nakon kiše lažna sreća. A ljudi ko ljudi
Sedela sam tog jutra u malom restoranu. Restoran se zove “Kod dede”. Tako me vraća u ono staro,davno vreme kada su kafane imale smisao u svom miru. Karo stolnjaci i limene pepeljare su dočekivali redovne goste. Jutra bez ikakvog zvuka,tišina koja je uvek dobrodošla uz kafu i ratluk sa orasima. Ovo je bilo posebno jutro
SARA JE BILA MALA KAO MALA JE I UMRLA Jednom ćeš pokisnuti u ponoć Na ulici ćeš biti sam sa svojim mislima Zaboravićeš u kom pravcu si krenuo Izgubićeš se u ulici istine Bićeš zarobljen u sopstvenom slepilu Zastaćeš ispod ulične svetiljke i videćeš svoje reči u obliku svetla koje peče oči Ostaćeš zbunjen gledajući
Sedeo je dugo sam na železničkoj stanici u hladnoj, gotovo praznoj prostoriji namenjenoj pušačima, čekajući voz. Jedan mladi par koji je sedeo preko puta njega pričao je jezikom koji on nije razumeo. Smeškali su se onako kako se mladi ljudi inače cerekaju zbog svakakvih gluposti. Mogao se kladiti da je njima vreme čekanja mnogo brže
Kiša je padala celu noć, ali je dan osvanuo blistav i prepun sunca. Hana je, uz veliki napor, odbacila sećanje na snove i na mamin osmeh iz kog su izvirivali zastrašujući, vučji očnjaci. Krišom je uzela dedine velike makaze iz fioke u hodniku i neki prašnjavi kanap iz šupe. Razmišljala je gde da pronađe staru
Тих година био сам облак у панталонама. Био сам Мајаковски. А нисам хтео да будем песник, понајмање твој песник, или њихов. Нисам хтео да говоре како живим и умирем због тебе или због њих, како сам умро без љубави. Не бих да греше. Ја сам љубав ж и в е о. Са тобом и са
Zašto rudarite nebu rake tražeći Boga pod suncem Vidite li da tavan prokišnjava sirćetom kao kišobran progoren cigaretom osmesi na usnama su nam kiseli Otkud vam pravo da mi sivite plavo Da bacate u kantu dečačke snove pa šta ako su nedosanjani Moji su svi od reda Pa šta ako su mali kao zrno soli
Želim da se smejem “kao luda na brašno” i da udišem miris lednje kiše, miris dima iz odžaka i čisti veš sa štrika koji je poprimio notu tog dima, miris zime i mraza i asfalta koji se topi za vreme letnje žege, miris lipe u junu mesecu, miris jorgovana, miris mog grada pored Dunava u
Umornih očiju, kroz prozor je gutala prizore prekrivene tamom. Uspavljujuće brujanje autobusa teralo je na dremež, ali san bi je uhvatio samo na par minuta, nakon čega se budila još iscrpljenija. Kraj nje, srećom, niko nije sedeo.
Jutro. Sunce koje izlazi daje lažnu nadu da svet i život imaju smisla. Ptice koje lete, ljudi koji idu negde imaju cilj. Cilj koji produžava život. Kretanje. Kretanje jer mora, jer treba. Koliko njih se kretalo istim ili sličnim ulicama u ovom ili prošlim vremenima. Koji i koja više ne postoje. Leže ispod zemlje. Bez
