Гласан звук његовог мотора ми је парао уши. Повремено би погледао у ретровизор да види да ли сам добро,да ми можда не смета што вози као манијак. А ја нисам скидала осмех са лица. Док смо јурили кроз град ноћу. -Лукас, гладна сам, можемо ли да одемо негде да вечеру. -Може, има у близини један […]
Ne voliš crveni karanfil,kažeš? Očigledno nisi voljenog sahranio. Ja sam karanfil u raku bacila, Sa njim sam kovčeg pokrila, Zatim je zemlja počela da pada, Gledala sam lice lopatara tada. Gledala sam kako moj cvet nestaje I njegovo lice hladno, On to rutinski radi, Jauci i suze za njega nisu ništa strano. Ali ja danas
Mermer tako taman, Otužan,usamljen i sam, Ti si zakopan. Vrana obleće Iznad grobnice voljenog, A bela golubica sleće , Pravo na tvoje desno rame. Ispod tebe leži Jedina ljubav života tvoga, Koja te je zeljno čekala Skoro trideset tužnih godina. Prošle su godine, Još nisu urezali Godinu kad si umro. Tako i ja mislim se,
Veruj Univerzumu. Moli se. Bog zna zašto je ovo najbolje. Sve se dešava s razlogom. Budi strpljiva, biće bolje. Govorim sebi ove fraze kad shvatam da sam udarila u zid. Vrti mi se u glavi. Ispred oči mi je sve crno. Svetlost postaje sve slabija. Stalno ponavljam ove fraze dok me senka zida guta
Дан жут, типичан јесењи. Киша пада. Остарео човек седи у својој столици и љуљушка се у њој попут детета у својој колевци. У маленој соби слабашно светли сијалица, прљаве завесе се не помичу, пожутели зидови са окаченим старинским сликама на себи и људи на њима који, чини се, проматрају шта се дешава у соби. А
Saša, Ivan i ja – David, najbolji smo drugovi još od vrtića gde smo se upoznali i postali nerazdvojni. Sva trojica imamo dvadeset jednu godinu i živimo dosta ležernim životom. Kako su nam porodice bogate i dobro stojimo finansijski, nismo se puno brinuli oko budućnost: provodili smo, partijali i uživali u lagodnosti. Saša i Ivan
Otporan na metke i ujede ne tako plemenitih životinja, naučen da sam ližem ranu koja me peče, odavno zalutao, opet kažem otporan na metke. Ćutim jako hrabro, pišem još bolje, gas mi je opao, ne nadam se za bolje. Imam samo jednu manu, ovu noć kobnu i nastranu, ova noć me tako muči, kličem samom
Одисујмо небо. Окишимо земљу. Ошантићимо људе. Нек за столом Ђуре Јакшића не буде више будала. Нек се Црњански не окреће у гробу.
Paviljon je sagrađen za vreme cara Senina, 16. vekova ranije. Zamišljen je kao spomenik velike ljubavi pomenutog cara i njegove omiljene konkubine. Car, zbog ugovorenog političkog braka, nije mogao da se oženi onom koju je hteo i koju je želeo. Zato je car, iako je mogao da ima svoj harem najlepših žena, odlazio samo kod
Пре много времена, постојала је вампирица која је све своје жртве прво љубила а онда би им пила крв до последње капи. Остављала бих тако на видљиво место. Уместо да се реши тела. Тако су сви знали за њу и сви су је се бојали. Па, скоро сви. Постојао је младић, који је био потомак
„Sve stoji pravo. Sva istina je kriva, samo je vreme krug.” Repato stvorenje Kakvo jesam Još jednom se grizem Nemilosrdno Za srž sopstvenog početka I jaučem iz noći u noć Kako ne boli Dok me poput guštera Ubeđuju Da će rep nanovo izrasti A moji me rođeni Oplakuju Kad god se ne pojavim U
Shvativši da će ga zima, Primorati da zauvek sleti, Sleteo je u žandinjeru, I legao na golu zemlju, Bez cveća i trave. Sklopio je krila, Tako da ljudi idalje mogu da se dive, Otmenom sivom i belom periju, I podigao glavu na jednu od ivica, Sklopivši oči kao da spava. Neki pas ili mačka,
