Inspirisan tobom, u svoj slom padam. Gde se etar nalazi, s ljubavlju te čaram. U nepregledne sate, ovog ponoćnog časa. Nek te reči hvale, ispisane od moga dara. Ne, nije ovo sve, ima još koje čega Posle kapi, ili dve, dodir čela. Sed još nije brk, nit je kosa slana. Na proleće ću te okititi, […]
Razapeta između tvojih dodira i čekanja, Postajem sena i pepeo feniksa. Ne znam kada ću se opet roditi Nit kada će me svetlost opet milovati. Postajem tiha poput šume Nakon zavijanja čopora vukova I nestajem;nestajem kao odraz mesečine U moru,tačno tren pred zoru. A ti postaješ poput vatre, Čežnja,koja postaje pepeo. Ako me
U tišini, pronalazimo mir koji nam nedostaje, kroz svaki trenutak tišine osećam te jače, iako su tišine ponekad teške, naša ljubav je naša snaga, nedostaješ mi kao da sam izgubio deo svog srca. U tišini nalazimo prostor za mir,za ljubav i sreću, u tišini pronalazim tvoju toplinu, tvoju ljubav, tvoj mir. Ponekad, reči su
1. poglavlje Kraj je septembra, sunčevi zraci miluju i ovo jutro. Ništa ni ne sluti na početak jeseni tek poneki žuti list i nešto hladniji povetarac. Ja se budim kao i uvek, uz osmeh jer čeka me jedan od poslednjih pupoljaka ruže na stolu i čokoladica koju sam sinoć ostavila njemu, ali je on kao
Išao sam stazom od slomljenog stakla, Pratio svetlo i hodao po mraku. Znao sam da ne smem da stanem. Čovek u crnom pružao mi je ruku. Znao sam da njegov put vodi do pakla, I da ne smem da mu verujem. Vremenom su mi tabani odebljali, I više me uopšte nije bolelo, Pa sam
Шта је ово осећање? Упитам своје срце. А оно опрезно одговара. Нека нова љубав. Љубав,због које ми црвене образи и не престајем да смешим. Али и да се питам. Шта ако,овај сладак осећај постане горак. Онда ћу морати да састављам делове свог сломљеног срца. Тај ризик сам спремна предузети. Није ли дивна ова љубав,као трешњини
Nisam prisustvovao sopstvenom rođenju Niti začeću njene prve misli o meni. Šta bih joj rekao da sam se tog jutra pojavio svečano Umesto sebe? Da li bih je upozorio da ne sedi bezazleno na Mermernim stepencima fakultetskog prilaza Sa jednom nogom poput visećeg klatna na ivici zemlje A drugom do pola odveć u mojim grudima?
Iskasapio si mi srce, Čuješ li ti? Što si to uradio, Imaš li bar malo stida? Nisi hteo,kažeš. Ah,samo nisi isekao nokte. Ruke su ti hladne i mokre, Mokre od krvi moje, Čuješ li ti mene? Sledeći put iseci nokte, Inače moje srce neće izdržati opet. Dođi,donesi mi konac i iglu, Neće se od pogleda
„Ne brini. Ja ću se lično postarati da ti vratim sestru i da krivac bude doveden pred lice pravde.” – Majkl reče Sari i čvrsto je zagrli. Nekoliko sati ranije… Te večeri, Melisa je konačno uspela da nagovori Saru da pođe sa njom na žurku. Dogovorile su se da obuku najlepše što imaju i da
Večeras ću upaliti lampu Pred spavanje, Jer večeras se bojim mraka. Mrak se u meni nastanio, Uselio se i u koferu poneo, Tuge,boli,stidove i nemire. Po celom su mi telu, Ponosno marširaju, Opet su osvojili najdražu teritoriju. Dižem belu zastavu, Ali oni ne vide, Vičem primirje, Ali oni ne čuju Oni su u mom grudnom
1. poglavlje Žena se probudila. Prvi zvuk koji je čula, bio je zujanje aparata. Otvorila je oči. Iako joj se mutilo, pogledala je oko sebe. Bila je u sobi belih zidova, u kojoj gotovo da nije bilo ničega. Roletne na prozorima bile su napola podignute, propuštajući tek neznatnu svetlost da uđe unutra. Krajičkom oka je
Једног дана си пристала да ме под срцем носиш 9 месеци и од тог дана део сам твоје душе. Једног јутра пробудила сам се у твом наручју и од тог дана део си мог срца. То, једног дана, било је не тако скоро, али ти никада из мог срца ниси отишла. Ту си, ту те
