Naša mala porodica od tri člana, uvijek je sjedila za stolom po istom rasporedu. Tajko u čelo stola, mama na desnu stranu i ja na lijevu. Jedno prazno mjesto je uvijek zapomagalo da ima mjesta, makar još za jedno. Majka je voljela stavljati stoljnjake i sa ukusom, postaviti sto. Tajki je bila najbitnija klopa. Volio […]
Nebo i zemlja započeli su rat. Smrznuti vazduh potavnio je put zvezdanog neba. Zemlja se bori duboko i postavlja granice na duši tame. Otežava bol jede krvave tragove svetlosti. Nebo i zemlja zaseda na granici. Ovaj rat bez bola se ne završi.
Nije bilo naše vreme Iako su nam srca kucala u istom ritmu Ova duša nosi svoje breme Ništa ne može da ugasi ovu tminu Osećam da ima nade Iako smo kilometrima daleko Ljudi žive, kuće se grade Dok te čekam rukama široko Možda nisam u pravu Slovo po slovo, reč po reč Sudbina sigurno ima
Da li da okrenem još jedan list? Ko zna koja me priča iza njega čeka Verovatno još jedan dan, običan, ist’ Teško da će biti avantura veka Možda neki junak, tajnovit i hrabar Koji godinama traži srce samo moje? Ma daj, ne zanosi se bre, mala Sedi i radi, šta će tebi
Moj najbolji drug ima plavu kosuI crne misliCele nedelje putuje do poslaAutobusom zaprljanih sedištaPod kojima napipava zalepljene žvake razuzdanih tinejdžera kakav on nikada nije bio Autobusom u kom se oseća memla i ustajali miris staraca što s dušom u nosu i s veštačkim kukovima danas možda poslednji put odlaze do pijaceMoj najbolji drug bi uvek
Знали смо да ће болети, због једне речи волети. Сваки пољубац био је рај, од страха дошао је њему крај. Због чега страх, нас спречи, да одемо без иједне изговорене речи. Не бунимо се, али ћутњом би много рекли, макар језик због те речи опекли. Боље да ништа нисмо сазнали, пре него смо се упознали,
Otvorivši vrata svog stana, tog jutra je baka, koja je živela odmah do mene, sa zaprešašćenjem primetila da joj nema fikusa. Držala ga je u hodniku tokom zime. Svi stanari su po neku veću biljku izbacivali u haustore, u stanovima je bilo prevruće a ispred povoljna temperatura i dovoljno svetlosti da prezime i dočekaju da
Tamo, među visokim drvećem, duboko u mračnoj šumi, skrivalo se malo jezero, prekriveno lokvanjima i okruženo gustom trskom. Na tom mestu poznatom samo mesecu koji se svake noći ogledao u mirnoj površini vode, živela je mala žaba po imenu Rina. Dok su ostale žabe uživale u svakodnevnim aktivnostima na jezeru, Rina je sve manje pronalazila
Ne mogu puno toga, al još u pesmama sam kadar, Da skrojim svet po meri i u njemu budem vladar, I da osvojim te pesmom, to moj je pravi plan, S dve reči da prizovem sunce, kad budeš htela dan. I sve svoje verne trupe, poslao bih u taj boj, Flotu specijalnih rima u
Морам да је будим да јутро не закасни и овај зимски дан, да је будим, јер проћи ће дан, не могу бити сам и будан без ње. Мора да се пробуди или ће ноћ овладати дуга и хладна. Можда се никад не пробуди и остане голо дрвеће на зими. Не пробуди ли се, јутро неће
1. poglavlje желим ти да свом срећом света обавијеш кофер пред полазак широким осмехом упловиш у мирнију луку обасјан као месец у мојим очима кад се обгрлим око твојих руку желим ти највеликодушније сате да те прате кроз душевна лутања да ти убрзана срчана лупања само љубав изазива чак и ако се тако некад не
Никад нисмо сазнали како су нас разбили, метеорe неправде на главу нам рушише И ето освануло је дана кад опет порушише зидине и зграде па опет ставише човечанство у заграде. Jедном за свагда поставише тачку супериорност носи значку а лисице боле и пре него заките руку. Животариш јер си можда промашио струку. тако
