Aldini sutra nije osmi mart … kako bih volio da sam pravi pjesnikda pišem o ljubavi recimoi svemu što ide uz njua vi da čitate i zaboravljate stih za stihomkako bi nam samo bilo lakše možda nekada i postanem pjesnikdotad osuđeni ste na ovonazovite to kako hoćete … danas je sedmi martšto znači da je […]
Kunjao je na svom uobičajenom mjestu i kao što stari, ranjeni i iscrpljeni kopao je bašti sjećanja. Povremeno nije bio siguran jesu li u pitanju sjećanja ili snovi, ali nije bilo ni važno, jer su se samo njega ticali. Nikome se nije mogao ni požaliti ni pohvaliti. A nekad ih je bilo toliko da je
Da li želiš da odem od tebe? Samo reci i neće me više biti. Prestaću da plačem kada sunce se ugasi i kada se kiša pretvori u dugu. Želiš li da ne budem više tu? Ja to ne mogu. Previše je reči ostalo nedorečeno i previše suza ostalo neisplakano. Jer naša ljubav je
Половина која припада Небу Говори се да човек кроз живот хода са две торбе: једна је пуна онога што јестекао, а друга онога што је дао. Прву носи у руци, другу у срцу. Али тек накрају пута сазнаје која је тежа.као да је то истина која се подразумева: „Није знање — знање знати, већ је
Линда Хачион. ,,Поетика постмодернизма: историја, теорија, фикција”, превели Владимир Гвозден, Љубица Станковић. Нови Сад: Светови, 1996. Књига ,,Поетика постмодернизма: историја, теорија, фикција”, Линде Хачион, универзитетског професора енглеске и упоредне књижевности у Канади, бави се појмом и значењем постмодернизма, као и његовим теоријским поставкама. На самом почетку књиге Линда Хачион поручује да јој није намера да
Noćas vidim duhove Crvenu sunčevu svetlost Pri smiraju dana Mislio sam da više nemam prava Na kule reči Da sam otišao isuviše daleko Ne razmišljajući o raskrsnicama I drvenim kućicama na starom brdu. Čija sećanja pratim Sada kada je sve drugačije? Noćas vidim duhove I nisam siguran Da li je pesma dozvoljena.
Љубав без упутства У малом граду, где су људи живели једноставно и без много филозофије, живео је Лука. Није био ни посебан ни необичан — осим по једној ствари: хтео је да разуме љубав као да је формула. Желео је упутство. Правило. Меру. Нешто што може да стане у реченицу. И зато је кренуо да
Ja sam pesnik, pomalo i avanturista,stihovi su moja jezička kultura,ja sam lirički karikaturista,svaka pesma je jedna avantura. Ja sam svedok nekih drugih svetova,ja sam knjiga, pomalo požutelih, strana,ja sam biljka, čudnih cvetova,i jedna priča neispričana… Ja sam most između dve ere,analognog i digitalnog sveta,ja sam kreator sopstvene atmosfere,prostakluk meni smeta! Ja sam neki krojač magični,stihovi
U najdaljem ćošku radionice starog majstora, ponosno je stajala jedna kutija sa alatom. Nije to bila kutija kakve se proizvode u današnje vreme, od plastike, sa točkićima, raznih boja i namena. Ovo je bila jednostavna, metalna kutija, koja kad se otvori ima još par malih pregrada za razne šrafove i sitan alat. Boja joj je
Izgubim se u tvojim očima . I ti u mojim . Pocrveniš ti , pocrvenim ja . Ali hajde da se ipak ne zaljubimo. Da ne kvarimo trenutke koje delimo . Jer bi se smeh mogao pretvoriti u suze. Ne poznajemo se dovoljno dobro . Zato hajde da se ne zaljubimo . Makar za sad
Da makar mogu , ponovo da te zagrlim . Da te poljubim . Vrati se , nedostaješ mi . Otvori oči , nedostaješ mi . Boli me , mama , srce me tako boli . Hoće da prepukne . Neka me Bog čuje , neka mi te vrati. Sve drugo može da nestane , samo
Човек који сваког јутра побеђује Постоји један час који нико не види и нико не слави.Час када човек нестане. Ноћ спусти своју тамну завесу, угаси мисли као свеће на прозору, и оно што називамо „ја“ тихо се повуче у безобличност. Нема имена, нема брига, нема успомена. Само тиха, дубока празнина. Ипак, у том мраку, негде
