Razmišljam o slobodi Kao da sam vekovima u njoj živela Da sam boem u starom lokalu ili femme fatale u korsetu negde na uglu a svaka žila mog postojanja kao da zna da je ovaj trenutak večnost isto kao što je bio onaj tada snaga se kotrlja kroz žile i zove da osetim taj dah […]
Žari ta misao sa dnaoseća se kao sutonu večnom rajujednom sam zaboravila da je telo sve što jesamumislila sam da sam neprozirni plašt beskrajnog postojanjaja imam strah za vekovea ne prepoznajem da odmahmogu proći tamo gde trebaživeti ili preživetimisao je tapitam se je li se iko pitaili svako pušta da se vitlataj trag i glaskada
izlazim na vazduhi udišem zastorkao poetasve je proždrano zracimakao da me miluje i kažeraj je blizuraj smo miudišem duboke zrake i tražim smisaonekada je lakše pitati ko smo mi?jer ko sam jakada nisam sputanakada sam sama i svojabez besabez plana? ko sam tada? ti mi nećeš dati odgovorkao zmija koja se kotrljaniz put kao da
hiljadu dana i svi staju u jedan i da li ćemo taj jedan ikada živeti do kraja pumpa grozdje pena koja se sliva ukus slatkog na mojim usnama sok od grozdja koji nije vino? jesam li ja to izmislila ili je to ovaj dan? ruke koje padaju iz krem majice kao da sam ih ja
У коси ми је упетљан мирис бора, у вијугама налазим његове иглице. У око ми улази модро зелена, до срца постаје дречаво црвена. На плећима налазим крило орла, у плућима осећам дим. У око ми улази јарко плава, до срца се улива у металну маглу. У устима голица укус вина, у недрима остаје жеђ. У
Voli me, zagrli kao Mesec usnuli nebo. Budi tu, kao uvala moru, dok iza plime ostaje reč svetla kojom te obasipam. Voli me polako, nežno i glasno, sigurno i jasno osvani u mojoj duši, na njoj uveče zaspi. Voli me zbog svega što još nisam, zbog onog što jesam i što mogu biti
Sačuvaj me, čistotom me budi, sa lica osmeh ne skidaj. Kojekakvih je bilo i biće ljudi, svetu veru za bolje ne ukidaj. Sačuvaj, u tebi se dobrota rodi, s proleća živom voljom. Snagom početka te vodi i čini osobom boljom. Sačuvaj me, u pesmi je ritam obnove duše. Kroz nju jedino ne skitam
1. poglavlje POSLEDNJI SVEDOK “Godine prolaze, al’ krivica ne.” Poglavlje Prvo Pogled iz daleka Novembar u Novom Sadu nema boju. Samo vlagu. Magla je tog jutra legla nisko nad Dunavom, kao da je neko pokušao da prekrije grad tankim slojem zaborava. Mostovi su se nazirali tek u obrisima. Petrovaradinska tvrđava je izgledala kao senka
Dva čoveka ili dve žene slika mi je mutna otvorena za interpretaciju čitaoca – dve _____ hodaju ka ničijoj zemlji da se rukuju i sklope mir. Nose u rukama cveće zeleno da seća na omiljenu boju svoje prve ljubavi snove i planove nekog drugog života drugi nosi cveće ubrano u polju da seća na detinjstvo
22.08.2014 U mojim snovima tvoji poljupci mi deluju stvarno.I još uvek ih želimi ne želim da se budim.Zamišljam te u mraku i drhtim.Opet uhvatim sebe kako te čekam,a zaklela sam se da neću.Mogu li da budem samo mali delićtvog života?Hoćeš li mi to dozvoliti?Samo još jedan trenutak.Još jedan trenutak sa tobomi leteću do zvezda.Htela sam
Toliko je u meni priča, i k’o da sve ih duša pamti. Sve što je nekad bilo, kao da govori: sudbinu znam ti! Sva je u meni draga i mila, i pesma, burna i olujna, tako sva se u meni slila, opojna kao vino, tako rujna! I kad pokuca tužan čas, na oči
Da li verujete u slučajnosti? Ja verujem. Verujem da se sve dešava sa nekim razlogom, samo što nekada taj razlog bude lep a nekada manje lep. Ali to je život. U ovoj priči ta slučajnost je pola pola. Ana je Marka slučajno upoznala jednog hladnog jesenjeg dana. Na prvi pogled sve je nekako bilo formalno
