Не тражи од мене да спашавам свет, Одавно нисам њега део; Уместо тога поклонићу ти плави цвет, Лептир је на њему живео дан цео.   Од јутра до мрака, мирисао је те чари, Живео радости овоземаљског живота. За њега су те латице биле све за чиме мари, Као што су за мене зенице твога ока. […]

Danas te ljubim jer moram, znaš? Sutra nikom nije obećano. Jedan stih o tebi drhti baš ,  Zlatnim sjajem je nebo ispisano.   Ako je reka duša nekog grada, Onda ću biti Pariz, a ti moja Sena. Jezgro si svega čemu se jedno biće nada, Danas te zato posebno ljubim, oprosti ako me sutra nema.

Vidno uspavan sedativima neprolazne romanse,nezaboravnog mirisa kobne januarske ponoći.Zvezdama poveravao svaku senku nemira,Mesecom presekao grkljan zalutalog vrtlara.Linije hirovite ruke prljam trnjem,u kosu zabadam buket sukoba.Od koraka pravim obred sanjara!   Iako mi je obećan pakao,ne smem da zaboravim ljubav.Unutar platna fasade nalazim ožiljak,sa imenom manifesta tvog vremena.Zaronjeno nago telo neće lagati,grimiznog kralja prihvatam zakletvom epitafa!

Neko me je video kako sam proletela pored prozora. Nosila sam zeleni šal, teške crne cipele i svilenu maramu oko glave. To sam bila ja, tvrdi on, siguran je u to što je video. Kaže kako sam letela poput naduvanog balona u obliku psa koji je klovn sa dečijeg rođendana slučajno pustio iz ruku. Balon

Одлазиш, Сузе заслањују моје море. По мом лицу мрште се многе боре, Утапам голему тугу, Чекаћу те птицо да се вратиш југу.   Одлазиш, Мени преостаје чекати на киши, Где си? Када си стигао? У писму ми пиши.   Отишао си И знам ја како је бити сама, Самоћу сам удомила, Пред растанком се сломила.

Skaradnost mi je bojila godine, skarodnosti moje domovine. Ulepšavala trenutke samoće, ispunjavala sobe kad je bilo važno. Skarodnosti moja postalo je nevažno. Daleko si od mene i nije mi te žao, ostavila si svoje ožiljke i izdržao golgotu, a još uvek nisam pao.Sad me ona drži za ruku i obećava mirnu luku, sada me ona

Zima je.. ..miriše na nevolju..Za drugačije dane i ne znam.. Borim se sa sobom da prećutim svoje misli.. Piše mi se oproštajno pismoAl’ strah me da za mnom poći ćes.. Zamišljena i u mraku svoje dušenazirem obrise srca tvog..Kuca li ili sam ga ubila jer znaš da ne trebam te takvog..? Menjala bih te Praveći

Vijugava cik-cak putanjaKapljice zarobljene između dva okna Dok zalasci još uvek izgledaju fragmentirano Posmatrani kroz oznojeno staklo.Danas ponovoZvuci motoraKondenzacija i brujanje sedištaPraznina između rutinskog „Kako si proveo vikend?“I možda jednog „Šta planiraš dalje?“ Biće nije predviđeno za lanac i vezivanje – I mora biti da sam na kraju danaSaamo još jedan zlotvorU psećim očima.Još uvek

  Синоћ у мисли дошао је необичан сан. Сасвим био је исти, Као и други, претходни, исти дан.   Ноћ била је другачија од свих ноћи, Лежао сам у немоћи и викао ко ће помоћи? Ко ће моћи доћи?   Синоћ сан био је жив, од живота живљи, И живљи од смрти. Уочи ноћи дан

Ležim u krevetu u apartmanu 44 i čekam je da se vrati iz rata. Sigurno je umorna. Spremiću joj kafu i sveže isceđen limun u ovom jeftinom hotelu. Jebi ga, nisam mogao da priuštim kalifornijske zalaske. Nadam se da će joj se ovi moji svideti. Naručio sam ih samo za nju. Čekam je. 4:32. Zašto