Од очекивања људи умиру брже него од мача, А од речи топле се и најхладније душе насмеју; Корак твој је лаган, отвориће се која желиш врата, Веруј у себе, радуј се, лепе мисли нека ти душу греју. На путу овом, не мораш говорити пуно, Јер тишина рађа за живота све; Они који иду храбро […]
Има лепоте у твоме оку, у погледу спасења. У твоме оку чучи све лепо на свету, све што још није изгубљено, вредно је спасења. Знам, Угледан, примећен твојим оком, опажен сам срећом. У свету, не дели се она међу свима, У свету, један сам срећник међу њима. У свету, туге је на милион свуда,
Сунце, звездо ти сјај, да Прође сив, дуг и тежак дан. Из даљина чуо се вапај, Будио нас зимски сан. Далеко на јастуку белом спавај, Пробудиће се на топао пролећни дан. Дуго чезнем да је будим, Леденим погледом зиму кудим, Нестрпљиво да је пробудим, немам додир и начин да се усудим. Звездо, са руку ми
Gde su glave odlutale, na mesto gde bi istinu prećutale? Lakše je većini se prikloniti nego svojim putem hoditi. Gde je ljudskost nestala? Vesela pesma odavno je prestala. Priroda je tužna, toliko nam daje a nije dužna. Drveće, cveće, ptice… I dalje postoje Ali mi imamo tehnološke zastoje. Danas postojimo, sutra možda
Princeza prestolonaslednica je sedela u svojoj omiljenoj fotelji i spavala otvorenih očiju, dok joj je sluškinja pažljivo čitala redove iz knjige. Pripadala je dinastiji Plavih, koji su vekovima vladali Severnim Zemljama. Ime, koje ih je kroz povesne knjige pratilo, dobili su po zlatnoj boji kose koja je krasila glave svakog pripadnika Dinastije, kao i po
U nas je svaki član domačinstva, osim rada na zemlji koji bijaše svima zajednički, imao svoju obavezu, svoje uposlenje. Milenija, majka mi, bavila se kravama i baštom. Strina Milena je bila oko kokošiju i svinja, đed Živojin je bio uposlen oko konja i volova, a stric mi Milovan, pošto desnicu bijaše nesrećom izgubio, više
Упознаћу те ускоро, то сада већ знам, Странци смо, али миришеш на јесен; Небо ће бити боје ваниле, таквог укуса биће и дан, Дочекаћемо заједно мрак и оговараћемо како је ружан Месец. После векова потраге за тим стихом који фали, Жедне пустиње ће ту силну утолити жеђ; Ти си та савршена олуја за коју
„Само немој да гледаш у њиховом правцу, гледај пред собом. Видиш да реже на тебе, разбиће те, молим те, немој да гледаш“, говорио сам себи. Била је тиха ноћ, пред зиму. Дим који се надвијао из димњака, чини и се и над целим градом утапао се у маглу. Корачао сам дуго улицама, биле су тупе,
Naša brda su vazda bila okupana jutarnjom maglom koja bijaše toliko gusta da bi je mogao nožem sjeći. Sama ta magla, toliko mokra i teška, sporo se dizala u hladne dane, a još više joj je pomagala Drina koja je bila tu pod tim našim brdima. U zimske dane koji bijahu odviše kratki,
“Makivije, Makivije, smaknu jednu, smakni dvije, treću ne davi pusti je neka javi.” U nas se podosta rano na put kretalo. Već sa prvim tračkom zore zaprega je bila spremna. Valjalo je dobranih tričetvrt sata da se siđe dolamo Drini na glavni put ka varoši. Najmlađi bijah od stričevića i nije bivalo često da idem
Vreme prolazi. Sećanje ne odlazi. Čovek u belom govori kako život čine porazi. Neko lepše mesto spremno je za tebe. Gde nema zla ni sumnje u sebe. Tamo se nećeš mučiti već od Boga učiti. Rastanci su bolni. Misliš da je kraj… Istina je suprotna čeka ih Raj. Privremeni rastanak postaće
Волела сам те, Ох, када бих те опет угледала, као пре исто бих те волела. Ох, није љубав никад престала, Не говорим о њој, како сам те волела, као о нечему прошлом. Није прошло, загубило се негде и залутало. Не, Не може проћи, Неко друго време мора доћи. Не може и није љубав престала, Ох,
