Na plovidbu svoju on odlazi u zoru, Ljubeć’ svaki val što mu hrli. Oslonjen tako on vjeruje moru, Dok ga rumeno Sunce u svitanje grli. Nošen strujama odlazi u bespuće, Da čežnje svog bića ispuni. Al’ vjeruje da će biti kod kuće Kada prva zvijezda noćas Nebo okruni. Nada se dobrom i ne boji se […]

Да ли постоји особа која је данас устала сасвим доброг расположења, Отпутовала на места где увек саму себе воли? Недодирнута од стране унутрашњих врења, Да ли је стварно успела да потисне све оно што је боли?   Волео бих да је упознам и да поделим са њом вожњу, У једном правцу, да упијем нешто корисно

Ne postoji ništa drugo osim detinjstva i smrti Nema ničega između Neko je to jednom rekao Zamislila sam se duboko prsima opipavajući te reči Detinjstvo i smrt Detinjstvo i smrt Detinjstvo detinjstvo detinjstvo Smrt smrt smrt Ponavljala sam ove reči dok i one nisu izgubile smisao Ali onda se i smisao koji nose gubi u

Igrali smo se ljubavi zavezali jedan drugog nevidljivim čvorovima ti meni oči ja tebi ruke i igramo se vrtimo u krug pevušimo dok se vrtimo svako svoju melodiju ja tužnih ptica ti dubokih pećina dan i noć se spajaju na horizontu i tako večno u krug dok se mi vrtimo i igramo igramo se.

Prašina je sklonjena sa zelenog naninog kofera onog istog koji je ispisao kilometre pored njenih stopala na prugama sveta onda kada je biti žena imalo drugačije značenje. Tragovi puta na koži uvek su davali snagu na nastavljam dalje. Sada slažem svoje uspomene tu u vazduhu između koji miriše na prošlost i naninu i moju. Sve

Jednom sam tražila rime u tebi prstima učila neravnine i teksture gledala u ponore i kroz prozore tamo u svet gde je tek trebalo stići   Jednom sam pisala pesme i strahom opipavala put ispred sebe katancima zaključala sve one delove sebe koji su u bojama i šljokicama i staklićima sve ono što isijava to

Problem sa velikim gradovima je u tome Što u njima ima više ljudi koji mirišu kao ti Puštam te da mi tečeš kroz ruke kao Dunav Samo, ja ne mogu da presečem grad I dođem do tebe Puštam te da mi tečeš kroz ruke Kao pesma Nezapisana Ako se dovoljno dugo skrivaš Neko će doći

Duša je samo međa između ovog i onog sveta na kojoj pokušavam da naslikam autoportret Dim cigarete je tu, ne da prekrije, već da pojednostavi okolinu Da bih mogla da tragam Znakovni jezik je tu, ne da bih govorila, Već da bi ruke dobile prostor potreban rečima Pesmi treba oduzeti sve što ne govori o

Dodir tuge   Tvoj dodir je kao tuga koja me obuzima, nedostaješ mi kao da sam izgubio deo sebe. Sanjam te u dodiru vetra, u zagrljaju noći, u tvojim rukama pronalazim utočište od života koji boli.   Kroz dodire tuge, osećam te bliže, tvoj dodir mi daje snagu da nastavim dalje. Nek’ svaki dodir bude

Ne umem ja tu ulogu žrtve. Ne mogu da mi bude žao mene. Zato me ne gledaj kao krivac. Ne sudim ti. Dovoljno ti je težak taj krst grešnika. Ispravi se i ponesi ga dostojanstveno. Ne umem ja tu ulogu žrtve. Ne mogu da mi ne bude žao tebe. I zato ti moram biti kriva.