Ne umem ja tu ulogu žrtve. Ne mogu da mi bude žao mene. Zato me ne gledaj kao krivac. Ne sudim ti. Dovoljno ti je težak taj krst grešnika. Ispravi se i ponesi ga dostojanstveno. Ne umem ja tu ulogu žrtve. Ne mogu da mi ne bude žao tebe. I zato ti moram biti kriva. […]
Samo počni. Mogu da govorim umesto tebe. I neću zalutati, ne brini. Vodiće me bore Oko tvojih usana. Znam im sve položaje, Napamet! Počeću s onim što mislim da misliš. Izgovoriću sve što osećam da osećaš. Prećutaću sve što znam da znaš. Samo počni. Mogu da slušam umesto tebe. I neću zalutati, ne
Nije teško slediti odluku Teško je doneti je Najpogubnija bojišta oivičena su kostima lobanje Tamo uglavnom stradaju snovi Želje Potrebe Tamo ubijaš sebe U sebi Na obostranu žalost Zbog pripadanja Zbog dopadanja Na sve pristaješ A nigde nisi pristao Tu si, al’ te ne vide Kao u žmurke Samo, sad te niko ni ne traži
Lagala sam, znala si. I grešila, ćutala si. Krila sam, videla si. I bežala, čekala si. Ćutala sam, slutila si. Probavala, pustila si. Sad sam majka, uzor si. Jer, i kad sam odustajala… Ti nisi!
Jutros krećem na posao. Puste ulice. Nema agresivnih vozača koji svojom histerijom nameću suludi tempo vožnje, pa mogu da se kotrljam. Nekad (retko) zaista uživam u vožnji. Na radiju Haustor, Šejn. Nadjačavam Rundeka “moje ime ovdje odsad znači pravda” baš u trenutku kad svetlo na semaforu prelazi u crveno. Prodjoh. Izgleda da žuto svetlo ne
O pitanju jednom razmišljam vazdan : Kakav si to, od čega si satkan? Elastin nisi, ne umeš da stežeš, Nekad ko vuna, na golo režeš. Ni blizu svili, odveć je fina, Jedino što ne pristaješ svima. Ni kašmir nisi, on je prenežan, Više ko somot, čvrst i težak. Najviše me na pamuk podsećaš, Pokrete moje
Pod mojim kaputom, Negde na rebrima… Još tvoje prste osećam. To se ne spira! Pod mojom kožom, Negde u nedrima… Još tvoja blizina pulsira. Tu se ne dira! Na mome vratu, Negde u venama… Jednako struji tvoj dah. Ni to se ne menja! Na mome licu, Negde na obrazu… Još tvoje usne
Reko sam joj da je teška, I da preteruje ko i sve druge. Mislio sam – tako ide… Njima kiše, meni duge. Reko sam joj da izmišlja, I da mnogo od mene traži. Mislio sam – tako treba… Meni istina, njima laži. Stigla me je kao kletva Svih izigranih žena, Koje sam naveo
Tvoje prisustvo je sila, Jer uopšte ne vladam sobom. Sve moje snage pognu glavu Zbog slabosti pred tobom. Ja te imah ispred sebe, Ali, ne smeh da ti priznam. Eh, da si prišo korak bliže… Da me pamet sasvim izda. Čitav se život trudim Da se obuzdam. Jer, uvek na sve Uzvratim na
Ne pitaj gde mi je on. Sakrio se… U ono što tražim, a držim u ruci. U ono “ništa” kad me pitaju šta mi je. Ni šta mi je on. On mi je budilnik pre alarma. I ono “dobro veče” što kažem u podne. Ni ko je on. Vladar je svih mojih slabosti.
Ima nešto taj februar Nadohvat ruke A neuhvatljivo Malo ogreje Pa preseče Neshvatljivo Svaki put Prezime novo Nema tu šta Prevrtljiv je U zimu odeven Miriše na proleće Al’ njemu i to stoji Dopadljiv je Kad god se sretnemo Upoznajemo se Jer nismo isti Ni on, ni ja A kad
Čovek je roba široke potrošnje. Komad mesa na poniženju. Pardon – sniženju. Vakuumom istisnuta suština iz forme. Loš sastav koji ne zadovoljava nijednu glad. Lepo pakovanje, jasna etiketa. Kao da su datumi i godine bitni. Etiketa koriguje i ono što je bilo i ono što će biti. Samo zalepiš novu, izmeniš sastav, produžiš rok. Ionako
