Нека је Хемингвеј писао о снеговима са Килиманџара, на мом путу сам стао пред нечим што ови предели имају. Лепотица са латицама белим од Бога је дата, Волујак је успавани врх на коме облаци наш свет додирују. Са дна сам гледао ка тој снежној круни, Обасут пролећем и морем зеленила. Последњи од своје врсте […]
Ne zna se sigurno koliko ljudi zna detalje biblijske bitke Davida protiv Golijata, kao ni brojnih drugih bitaka. Američka kinematografija se na primjer, potrudila da saznaju svi o borbi kauboja i Indijanaca. Balkanski TV programi i nastavni planovi istorije su podsjećali na uspješnost partizanske borbe protiv strašnih nacista, a tadašnji đaci
Ана, ми смо двоје љубавника који се никада нису срели. У прошлом животу ми смо били казаљке на сату, Ана. Никада нису видели мушкараца тако лепог поред неке жене. Никада нису видели жену тако срећну поред неког мушкарца, Ана. Ти си чежња што рукама кида груди у мраку. Ти си страст што
Желео бих да волим те, снагом Сунца којом обасјава дан, желео бих да волим те, пљуском киша које исперу жељу и на том месту оставе траг чекања. Чекао бих да завиори се високо звезда и разведре небеса дан да поново волим те. Волети знам не скривајући то сазнање, остављам дајући свом својом снагом, након киша
Не тако топлог мартовског дана Проломи се небо над престоницом музике И као снажни олујни ветар, Угаси бедну свећицу звану живот Људскога створа који имаше бол у грудима. Дух звани смрт не осврну се за боцама Доброг вина донетим на поклон, Нити за хартијама пуних неких чудних мрља, Што их нотама зову, Насталих из дубине
Те хладне и кобне зиме, Потресен смрћу свога сина, Чији смрадни дах му за вратом дише, Идиот и Коцкар закуца на тешка врата Једног од манастира Оптине Пустиње И угледа старца по имену Амвросије. Кротки поглед баћушкин Продире у његове очи Које своје патње исказују вештије Него антијунак из Подземља: Болује од Херкулове болести. Танани
Да је Брод испунио жељу једног Јеврејина Никада се не бисмо загубили У лавиринту бесмисла попут Јозефа К Не бисмо осетили још многе крике Ратног времена што цвиле у свакој речи Тадашње књижевности Не бисмо остали жељни сазнања Да ли ће К победити у борби са Замком Не бисмо се ишчуђавали и истраживали Зашто се
Зевсов син јури Солуном на Букефалу. Не осврће се за најдражом књигом Илијадом Коју оставља у својим одајама; Не осврће се за Исом и Гаугамелом Које оставља царству прашине Да се о њима стара. Брзоноги Ахилеј јури за оним Са којим га поистовећују, Пун срџбе и освете. Син бога Ра јури још увек на Букефалу
Она полако хода. Где њена стопа крочи Ниче цвеће, Ничу споменици И славолуци. Замахне руком И створи се море, Израсту пиргови И цркве. Одсеца прамен косе. Где падне ничу чемпреси Из српскога Хиландара, Ниче здање Од српскога цемента, Настањују се гробови Српских војника. То она дарује Србима пријатељима Део свога града, Да вечно остане Србима
Београд – дивни град који на две реке лежи Припаде Високом Стефану, Вазалу угарског краља, Да од њега начини престоницу Намучене земље Србске. Политичке невоље и ратне недаће Спријатељише једнога краља са вазалом Који је рано остао без оца. У знак поштовања и оданости, На тврђави равнога Будима, Краљ дарова вазалу једно здање, Да у
Pleši opet sa mnom pod ljutim nebom, što sav svoj bes sad proliva na nas. U inat njemu, nek’ svaka kap bude dodir miline i ne daj da nam osmehe prekine grmljavine glas. Tu neku tugu, nosih u oku… al’ čemu to? pa, jedino što više nemaš… nemaš nas.
Pre par godina radila sam u jednoj fensi marketinškoj agenciji u Zemunu. Kako znam da je bila fensi? Pa bila je to stamena dvospratnica u mirnom kraju, u ulici koja je izlazila na Dunav. Kuća je bila renovirana, i spolja i iznutra, i sve je mirisalo na novo. U prizemlju je postojalo malo dvorište koje
