На углу парка стоји једно здање, О каквом ли је реч нисам имао сазнање. Окружена зграда шумом испод крошњи хлада, Не чини се таква да је од камена млада. Са много непажње човеков живот прође, Неким местима никада не дође, А посебном месту када дође кући не жели да пође. Унутар се крије кафе […]

Spuštaju se jesenje magle I od njih ne vidiš Da odlazim polako Evo kofer pakujem Sita sam svega i ničega   Spuštaju se jesenje magle I od njih ne vidiš Da odlazim polako Sa njima i moje ruke padaju Utrnule su raširene Čekajući da ih stegneš u zagrljaj   Odlazim ti Aleksa Ne radujem se

Били смо синоћ заједно, а већ сам успео да те сменимНисам стидљив да се зацрвенимНећеш ту често бити мало ме то чини леденимУ касним сатима за твојим уснама жедним Но то признати ти нећуИ све што мислим да требаш да знаш ја теби рећи ћуТако је како јеВолео бих кад бих могао искрено да кажем

Преко на другој страни, Испред огледала, Одрази црта лица су уткани. Преко страна пуна чуда другог света, Одлазиш иза огледала, Губиш минђушу на поду отпалу са увета. Нестајеш необјашњивим чудима, Остајем сам окружен различитим људима. Без тебе, Трагам за твојим ликом сваком приликом, Недостижан стојим пред њеном сликом. Безуспешно очима и слепо, Не проналазим ништа

1. Želim postati leptir Σinoć sam razmišljao o leptirima. Ceo dan je prošao maštajući o njihovim nebeskim krilima posutim čudotvornim šarama vanzemaljskih boja pomešanih sa čežnjom mladosti kakvu saam imao pre pola decenije. Ta moja misao o leptirima podstakla me je da odletim negde daleko iz ove proklete Srbije koja mi je uzela najlepše dane

Обећао сам ти нешто, држим своју речУвек имам нешто додатно ти рећ’Да не буде превише прелепоНека буде да само бих се са тобом шет’o Ако ти то не буде сметалоИ планове ти ометалоДраг ми је сваки наш сусртет и радујем му се опетНекако мислим да сам са тобом проклет Мојих финих 50 кажу пази шта

И стварно јако мрзим када сам срећан Знам да тај осећај није вечан И шта је срећа Кад је некоме она мања а некада већа Како тога да се сећам Причају да се проналази у разним облицима Свако моје знање се сад овде клима Мислио сам да срећу не доносе људи Али ипак, ко сам

Кроз прозоре, Сунца окупане терасе, У тамне куте собе, Задире Сунца зрак. Буде се најтиша јутра односећи мрак, Ослушкује нежна песма зоре, Птице хитро прелећу највише горе У потрази месту да се скрасе. Обасјана лица светлошћу осмеси красе, С терасе увиђам дрвеће носи златне украсе. Време наслућује хладнију климу, Далеко иза планина при мору плиму,

Nisi ona koju sam poznavala Nekih davnih, dalekih godina Nema te crne kose, ni sivila U tvojim azurno plavim očima   Nema ni drhtaja u tvom glasu Dok pričaš na jeziku nekom stranom Pa pauziraš, i napraviš grimasu I nasmešiš se sebi tako luckastoj   Ne klecaju ti noge kao nekada Krećeš se na štiklama

Ja sam ništa A osećam sve Svuda i uvek Slike se iskrivljuju od suza unutrašnjeg bola Vatre koja sve sagoreva Unutarnjeg crnog sunca koje zamrači prostor I pretvara sve boje u ništavilo Ostavljajući strah i zbunjenost u stvarnosti