Želim da se smejem “kao luda na brašno” i da udišem miris lednje kiše, miris dima iz odžaka i čisti veš sa štrika koji je poprimio notu tog dima, miris zime i mraza i asfalta koji se topi za vreme letnje žege, miris lipe u junu mesecu, miris jorgovana, miris mog grada pored Dunava u […]
Umornih očiju, kroz prozor je gutala prizore prekrivene tamom. Uspavljujuće brujanje autobusa teralo je na dremež, ali san bi je uhvatio samo na par minuta, nakon čega se budila još iscrpljenija. Kraj nje, srećom, niko nije sedeo.
Jutro. Sunce koje izlazi daje lažnu nadu da svet i život imaju smisla. Ptice koje lete, ljudi koji idu negde imaju cilj. Cilj koji produžava život. Kretanje. Kretanje jer mora, jer treba. Koliko njih se kretalo istim ili sličnim ulicama u ovom ili prošlim vremenima. Koji i koja više ne postoje. Leže ispod zemlje. Bez
Zabluda vara da smo skovani od zvezda treptavim sjajem iznad užeglog temena. Gladna noć za večnim mrakom Šapuće uspavanku ubicama Boga. Anemični smrtnici s omčom oko grla Grebemo nebo sa ilovačom u noktima Vera u nama ne priznaje otkucaj Što sekundarom izmiče stolicu pod nogama.
I pijan čovek je simbol progresa strada na temelju apsurda porez plaćam mamurlukom od srca eksirao sam zvezde noći na iskap do prebijene pare jutros prelistavam obećano krvavih očiju da ne razbijem smisao o pločnik Jer da se to desilo kako bih gospodi sto altruizam ne priznaje osvanuo kao loše pročitan naslov na čestite oči
Pljujem ja pomalo na vaše ordenje, titule i nakićene kupljene diplome. Epolete nanizane o slegnuta ramena. Medalje gvozdene o vrat obešene koje vijore poput grana tužnih vrba u kasnu jesen. Na uramljena priznanja datumiranim pečatima pripijenim uz zid kao jeftino roblje. Na zahvalnice, nezahvalih klovnova za nedela. Priznajem! Ja sam prvi pomirio dve obale sujete
Čini mi se da o svemu možete pregovarati osim o svojim ključnim vrednostima, utemeljenim u vama dugogodišnjim naporima da izgradite sebe onakvim kakvi ste danas. I svaki pokušaj da se promenite, prilagodite, umanjite ili uveličate, završi se neuspehom. Jer vas prilagođavanje žulja, pritiska i steže. Trpite i mučite sebe ne bi li se uklopili u
Откада знам за себе, у мојој се кући говорило да је деда порочан човек. Баба је стално викала: „Сваког јутра он мора нешто да попије. Па још пали и те цигаре, увек ми смрде све завесе.“ Највећи проблем се стварао када комшиница Марија дође на кафу, па онда случајно, кроз причу, дода да њен Митар,
Опрости – рече он, прочитавши малопре добијено писмо: „У последње време баш често размишљам о будућности. Када сам одлазио од куће, уочио сам неке детаље које сам до тада, гледајући, прескакао. Схватио сам да ће оне воћке ускоро да се осуше, и да травњак испред куће није уредно покошен, а тамошње кртице су толико узеле
When I’d take your hand, And sing you song, Then maybe you would say, Come lay with me love me, And I would surely stay. Šuštalo je lišće u vreloj letnjoj noći. Blagi vetar grlio se sa akustičnim zvucima koji su zavodili predaleke zvezde. Kosti se prikrade misao. Samo budala ne bi uživala. Noćas. U
Jesen je počela naglo i razvijala se nekontrolisano. Dan za danom je pljuštala kiša i tmurni oblaci su opsedali vidik kojim se volela opijati sa prozora svoje sobe. Nije ni čudo što joj je raspoloženje bilo grozno. Umesto slika spoljašnjeg sveta, pred očima joj je promicao film njenog života. Siva ulica i bljatnjavi sokaci. Sivo
Duša je samo međa između ovog i onog sveta na kojoj pokušavam da naslikam autoportret Dim cigarete je tu, ne da prekrije, već da pojednostavi okolinu Da bih mogla da tragam Znakovni jezik je tu, ne da bih govorila, Već da bi ruke dobile prostor potreban rečima Pesmi treba oduzeti sve što ne govori o
