Сваким наредним открићем, удаљавамо се од творца. Сагледавамо извесност и стрмоглављујемо у снужденост. Рај је раскућен, небеса су окупирана. Пакао се топи, испуњава га магма. Препуштени разуму, напуштамо веру. Окрећемо се идолопоклонству. Наука је популистичка религија. Садржи есенцијалне карактеристике. Нама влада Господ технологије. Овенчан у облику уређаја. Невидљива сила, што обитава у сајбер галаксији. Недокучива […]
Umoran sam. Umoran, ponovio je, ovaj put tiho. Znao je da nema ko da ga čuje. Zujalo mu je u ušima. Voleo je tišinu u svom stanu ali ovaj put mu je ona delovala zastrašujuće. Tišina u trenu njegov umorni duh transformiše. Otvorio je frižider kako bi se rashladio flaširanom vodom ali je u desnom
Молим вас дозволите ми да се представим. Ја сам човек…ту песму већ знате. Знате да сам био на доручку код Канта, и да сам га молио да буде јаснији. Онда знате и ко сам ја. Велики људи су писали о мени, сада је дошло врееме да ја пишем о несразмерностима егзистирсјућег, то јест, да причам
Svako ga ima, zar ne? Svako misli, i misli da misli. Čak je i smišljena defincija misljenja. Ali mišljenje je opasna aktivnost, opasno je misliti, biti mislilac, a svako od nas misli, svako je u opasnosti da sklizne pod misli i da pronađe…. Stvarnost?Boga? Istinu? ne Da pronađe ništa, jer dok mislimo imamo šta, van
Сети се, кад избрише сваки траг време. Сети се, кад сви други забораве, ти помисли на мене! На све датуме, које историја памти, како сам те волео, како си ме волела. Ти их се сети! Свих тих датума, постали су прошлост, јер запис не постоји на папиру, већ у звездама, међу којима сам ја, ти
Што ли дизајнирам списе? Када од низања стихова, ионако нема вајде. Ко ће их читати? Не постоји основ суновраћања у мој рејон? Намрчени, изопачени, одурни, брутални универзум. И ја га ескивирам, или бар покушавам. Можда бих требао да се мењам? Славим екстраваганцију, радујем иновацији, плешем заводљиво. Вабим призоре разблаженог и безобличног плезира. Пожељно је, али
Пела се мрачном улицом. Штикле јој запињаше за калдрму. Вече цмољаво, влажно. Мирише на кишу. Трошни торањ се претећи надвио, бдећи над главом. Деловао је крезаво, услед недостатка цигала. Вијугаво степениште тежило је врху. Храбро закорачи. У мрачном собичку, чекаше је вештица. Окружена наптицима, праховима и биљем. „Изволи дете.“ „Знате, свиђа ми се један дечко.
Mirno selo na kraj grada, svi spavaju a ja gladan, novog uzbuđenja i želje za životom odakle da krenem sapliće me nos. Koji je izrastao od previše laži ko je kakav i ko će šta biti, nekako se samo poklopi i umrtvi se želja da se Rubikova kocka složi. Veselja nema, vlada potpuni mrak, a
Звер Псст! Чујете ли урлик? Крик чија силина урушава планине, равна брда, демолира бране, подиже мора. Претећи да нас поплави, бујица хита ка вашим срцима. Предочавате ли жустрину, региструјете ли рихтере разорних вибрација? Нису ли застрашујуће? Ојађени јецај може произвеси само некакво накарадно биће. Ја сам звер! Креатура са човечијим ликом и благим очима.
Naša mala porodica od tri člana, uvijek je sjedila za stolom po istom rasporedu. Tajko u čelo stola, mama na desnu stranu i ja na lijevu. Jedno prazno mjesto je uvijek zapomagalo da ima mjesta, makar još za jedno. Majka je voljela stavljati stoljnjake i sa ukusom, postaviti sto. Tajki je bila najbitnija klopa. Volio
Da li da okrenem još jedan list? Ko zna koja me priča iza njega čeka Verovatno još jedan dan, običan, ist’ Teško da će biti avantura veka Možda neki junak, tajnovit i hrabar Koji godinama traži srce samo moje? Ma daj, ne zanosi se bre, mala Sedi i radi, šta će tebi
Moj najbolji drug ima plavu kosuI crne misliCele nedelje putuje do poslaAutobusom zaprljanih sedištaPod kojima napipava zalepljene žvake razuzdanih tinejdžera kakav on nikada nije bio Autobusom u kom se oseća memla i ustajali miris staraca što s dušom u nosu i s veštačkim kukovima danas možda poslednji put odlaze do pijaceMoj najbolji drug bi uvek
