Ne voliš crveni karanfil,kažeš? Očigledno nisi voljenog sahranio. Ja sam karanfil u raku bacila, Sa njim sam kovčeg pokrila, Zatim je zemlja počela da pada, Gledala sam lice lopatara tada. Gledala sam kako moj cvet nestaje I njegovo lice hladno, On to rutinski radi, Jauci i suze za njega nisu ništa strano. Ali ja danas […]
Mermer tako taman, Otužan,usamljen i sam, Ti si zakopan. Vrana obleće Iznad grobnice voljenog, A bela golubica sleće , Pravo na tvoje desno rame. Ispod tebe leži Jedina ljubav života tvoga, Koja te je zeljno čekala Skoro trideset tužnih godina. Prošle su godine, Još nisu urezali Godinu kad si umro. Tako i ja mislim se,
Дан жут, типичан јесењи. Киша пада. Остарео човек седи у својој столици и љуљушка се у њој попут детета у својој колевци. У маленој соби слабашно светли сијалица, прљаве завесе се не помичу, пожутели зидови са окаченим старинским сликама на себи и људи на њима који, чини се, проматрају шта се дешава у соби. А
Otporan na metke i ujede ne tako plemenitih životinja, naučen da sam ližem ranu koja me peče, odavno zalutao, opet kažem otporan na metke. Ćutim jako hrabro, pišem još bolje, gas mi je opao, ne nadam se za bolje. Imam samo jednu manu, ovu noć kobnu i nastranu, ova noć me tako muči, kličem samom
Paviljon je sagrađen za vreme cara Senina, 16. vekova ranije. Zamišljen je kao spomenik velike ljubavi pomenutog cara i njegove omiljene konkubine. Car, zbog ugovorenog političkog braka, nije mogao da se oženi onom koju je hteo i koju je želeo. Zato je car, iako je mogao da ima svoj harem najlepših žena, odlazio samo kod
„Sve stoji pravo. Sva istina je kriva, samo je vreme krug.” Repato stvorenje Kakvo jesam Još jednom se grizem Nemilosrdno Za srž sopstvenog početka I jaučem iz noći u noć Kako ne boli Dok me poput guštera Ubeđuju Da će rep nanovo izrasti A moji me rođeni Oplakuju Kad god se ne pojavim U
Shvativši da će ga zima, Primorati da zauvek sleti, Sleteo je u žandinjeru, I legao na golu zemlju, Bez cveća i trave. Sklopio je krila, Tako da ljudi idalje mogu da se dive, Otmenom sivom i belom periju, I podigao glavu na jednu od ivica, Sklopivši oči kao da spava. Neki pas ili mačka,
Inspirisan tobom, u svoj slom padam. Gde se etar nalazi, s ljubavlju te čaram. U nepregledne sate, ovog ponoćnog časa. Nek te reči hvale, ispisane od moga dara. Ne, nije ovo sve, ima još koje čega Posle kapi, ili dve, dodir čela. Sed još nije brk, nit je kosa slana. Na proleće ću te okititi,
Razapeta između tvojih dodira i čekanja, Postajem sena i pepeo feniksa. Ne znam kada ću se opet roditi Nit kada će me svetlost opet milovati. Postajem tiha poput šume Nakon zavijanja čopora vukova I nestajem;nestajem kao odraz mesečine U moru,tačno tren pred zoru. A ti postaješ poput vatre, Čežnja,koja postaje pepeo. Ako me
U tišini, pronalazimo mir koji nam nedostaje, kroz svaki trenutak tišine osećam te jače, iako su tišine ponekad teške, naša ljubav je naša snaga, nedostaješ mi kao da sam izgubio deo svog srca. U tišini nalazimo prostor za mir,za ljubav i sreću, u tišini pronalazim tvoju toplinu, tvoju ljubav, tvoj mir. Ponekad, reči su
1. poglavlje Kraj je septembra, sunčevi zraci miluju i ovo jutro. Ništa ni ne sluti na početak jeseni tek poneki žuti list i nešto hladniji povetarac. Ja se budim kao i uvek, uz osmeh jer čeka me jedan od poslednjih pupoljaka ruže na stolu i čokoladica koju sam sinoć ostavila njemu, ali je on kao
Išao sam stazom od slomljenog stakla, Pratio svetlo i hodao po mraku. Znao sam da ne smem da stanem. Čovek u crnom pružao mi je ruku. Znao sam da njegov put vodi do pakla, I da ne smem da mu verujem. Vremenom su mi tabani odebljali, I više me uopšte nije bolelo, Pa sam
