Nisam prisustvovao sopstvenom rođenju Niti začeću njene prve misli o meni. Šta bih joj rekao da sam se tog jutra pojavio svečano Umesto sebe? Da li bih je upozorio da ne sedi bezazleno na Mermernim stepencima fakultetskog prilaza Sa jednom nogom poput visećeg klatna na ivici zemlje A drugom do pola odveć u mojim grudima? […]

Iskasapio si mi srce, Čuješ li ti? Što si to uradio, Imaš li bar malo stida? Nisi hteo,kažeš. Ah,samo nisi isekao nokte. Ruke su ti hladne i mokre, Mokre od krvi moje, Čuješ li ti mene? Sledeći put iseci nokte, Inače moje srce neće izdržati opet. Dođi,donesi mi konac i iglu, Neće se od pogleda

Večeras ću upaliti lampu Pred spavanje, Jer večeras se bojim mraka. Mrak se u meni nastanio, Uselio se i u koferu poneo, Tuge,boli,stidove i nemire. Po celom su mi telu, Ponosno marširaju, Opet su osvojili najdražu teritoriju. Dižem belu zastavu, Ali oni ne vide, Vičem primirje, Ali oni ne čuju Oni su u mom grudnom

Život je lep, Pogledaj stiglo je proleće, Svuda je šarenilo. Skidaj to sivilo sa lica I idi medju svet. Veruj mi, Nasmeši se cvetu, Pozdravi vrapčiće, Namigni detetu, Veruj mi, Uspećeš da živiš , Ako otvoriš srce Koje gleda kroz oci. Veruj mi , Život je lep, Ako živiš u momentu, Ako zastaneš I diviš

Dodeljen mi je na brigu ovaj život Ni kratak ni predugačak Taman Jedrim Vam ja po njemu kao igla po vinilu dok odjekuje pucketanje zaboravljenih simfonija I svakim mojim sada sam bliže smrti i nikad dalje od rođenja Istina je drugi nemam A ako ipak i postoji rezervni kao točak u prtljažnjiku ja za njega

Velik je Zevs u svojoj sili, Ko mu od bogova može prići? Nasilje i zlo nisu mu mili, Osvetnik je i čuvar. Kome ćemo veći kip podići? Veliki kip u Olimpiji stoji, Klanja se Korint, slave ga Spartanci. Pod njegovom senkom ko da se boji? Al’ daleko mu je malo selo, Što razoriše sa istoka

Ne reči nego dela, stvarna i istinita načela Odjek koji čuda pravi i menja, odsjaje u glavi Oduvek sam hteo nešto i bunio se jako često protiv nepravde i zlobe. Noći uz čašu provodio kobne, boreći se sa mišlju ko koga u toj kafani čuva da li čaša mene ili ja nju od sebe sama,

Znaš da volim Te čokoladice od marcipana, On mi se topi po ustima I tako je divno,ma predivno. Nego u zadnje vreme Lepi mi se za nepce I zavlači medju zube Pa me zabole. Nešto me ovih dana Žuljaju ove moje šarene Najudobnije cipele. I ukosnice crne male Me bodu u glavu Kao do mozga

Umorna sam i kad nemam podočnjake, Spavam tri sata nekada i dvanaest Ali ustajem ista. Opijena sam tugom, Teturam se sa bolom A strah mi viče da ga sačekam. Na vratima otac kaže; Vidi stigao je bludni sin A meni kroz glavu Idu stihovi Bukovskog. Večeram i pevam majka kaže; Imaćeš ludog muža A ja

Moja je ljubav teška, Teža od svake preplakane noći, Budne zore,cvrkuta usamljenog.   Moja je ljubav teška, Teče mi kroz telo, Grči mi srce.   Moja je ljubav tužna, Tužnija od psa koji cvili na hladnoći.   Moje je ljubav sama Poput magle u sumrak.   Moja ljubav se ne oporavlja Već živi u bolu

Da Vinči Vermer Modiljani Ništa Ovog puta nepoznati umetnik Nije lik Mona Lize Nema bisernih minđuša Niti dugog vrata voljene Beatris Ovog puta Slika je i više nego živa A i više nego mrtva Guši se Vodenom bojom Pod vodom Ja vidim jednu tešku glavu Na uskim ramenima Vidim dva srneća oka Trepću Uokvirena neurednim