Kako je divno Kad ti i tvoj tata imate lepo detinjstvo I to u isto vreme Pa ti on bude najbolji drug Pa možeš da ga pitaš Je l se sećaš ono Kad smo ti i ja bili mali Pa igramo slovo po slovo Pa smo zajedno učili da pišemo i čitamo Ja po prvi […]
Po prvi put video je kako izgleda njegov grad u trenutku kada ga obgrli tama, a hladan vetar je jedino što dopire do tela i zavlači se, čini se, do kostiju. Koračao je poznaitm ulicama. Uprkos tome, sve mu je izgledalo nepoznato i novo. Po ko zna koji put pogledao je svog saputnika. Pogledao ga
Zaboravljaš datume, imena, događaje. Brojeve telefona, ma nikad se nisi ni trudio da ih zapamtiš. Uzaludan je to posao. Zaboravljaš melodiju svoje omiljene pesme, nazive ulica i njihove brojeve sakrivene iza nespretnog oluka. Zaboravljaš boju glasa onih koje više nema. Zaboravljaš pojedina lica ljudi koje često ne srećeš. A dešava se, da ti se najednom
1. poglavlje Sve da je iz oka ispalo… Ostalo je samo još jedno pitanje koje drma čovečanstvo; Jesu li muškarci i žene prijatelji? Prošao je pored mene. Gledali smo se direktno u oči. Ja sam grizla pomalo usnu, pomalo hemijsku… Nervoza me je obuzimala kad god bih razmišljala o njemu… O svemu ovome. Kažiprstom sam
Krenuti u hitri beg Glavom bez obzira Ako bi to učinio begunac raspisali bi raskošnu poternicu Raspalili reflektore na voštanim stubovima I ukopali pete u zemlju Plakatirali ime i prezime i datumirali svršetak Iznenada bi se usta pokrivila kao iznemoglo bagrenje pod naporom suša I nevernici počeli da veruju Skliznula bi bar jedna sitna kap
Nosim tvoje praznine u notnom sistemu straha. Po njima dani dobijaju ime. Ti si onaj iz stvarnosti koja drugima ništa ne znači. Baš ništa. Kroz krvoprolivena srca, tugujem ljude i njihove linije koje na sebi oživljavaju note. A ti si opet onaj koji uzdiže pepeo iz svake ukaljane čestice smrti. Kao leptir kroz umorno nebo.
Najveći je medved u zgradi. Radi kao sanjalica i ne zarađuje loše. Hobi mu je gledanje kroz naočare za slepe. Izlazi rano uveče. Kući se vraća auto-stopom i malim liftom, a spava sa plišanim kurjacima. Mesečinu ne gasi cele noći. Svakog jutra kasni sekund više. Duša mu oteža kada se kumulonimbusi
Mašina za veš je brujala i šištala potmulo, naizmenično. Vladislav se setio kako je još kao dete voleo da dešifruje njene monotone zvuke. Kad bi se zavrtela ukrug, u najvećoj brzini, gotovo je mogao da čuje reči koje je ponavljala. I on ih je ponavljao zajedno sa njom. Nesmejao se toj pomisli. Kako je lepo
Ustali smo rano. Bilo je hladno. Ne volim i najmanju hladnoću, nimalo. Telo krene da mi se grči, lice mi se mršti, usne se skupljaju, a oči skoro da ne mogu da otvorim. Na vrhovima prstiju videla sam tragove zime. Nisam mogla da utišam čežnju za snom, dok sam pokušavala da se što brže spremim.
Nedostaješ mi kao dodir koji se pamti, kao da si pesma koja ne prestaje. U tvojim očima nalazim svoj mir i spokoj, jer ti si ljubav mog života. Nedostaješ mi kao note u melodiji, želja za tobom kao plamen u meni gori, kad te nema osećam se kao golub bez svojih krila, i kad te
Šarene kapice, tri bakice plivaju, u liniji sam sa njima, jer je to ženska linija, linija za uživanje, za polako, one plivaju nekim svojim ritmom, zadovoljne pokretljivošću, u ovoj liniji se vrlo često čuju recepti za kefire, izdiktiraću ti posle, bila sam sa prijateljicom do Temišvara, a ti meni posle ispričaj o kalemu, evo ove
1. poglavlje PRIMITE MOJE SAUČEŠĆE O smeloj odluci jednog pokojnog glumca i njegovom hroničnom bolu u leđima O jednom pokvarenom satu O jednoj sahrani koja preti da pođe po zlu O jednoj udovici koja se drži običaja O mladoj novinarki i nesvakidašnjem novinarskom zadatku O pozorištu koje postaje bioskop za smešne filmove O jednoj izjavi
