Pomračenje
PomračenjeNoćKrov KišaVetarJaTiRukaRuciPoljubacKilometarDžinTonikCigareMomenatZa stareDanePriča pričiFoteljaStarostMlada mladostKnjigaSlikaGlavaSlepe očiSlab sluhNeme usneSamDuh
Da si kod kuće
I kiše su prestaleZima počinjeRuke su suveDuše razboleleHladan vazduh grize plućaNe pomaze šalNi pica vruća A meneNeki osećaj toplineTeraDa mislim na tebeZbog tebePuna mi jedra Svaki korakSvaki tiši šapatKa tebi vučeSamo želimKad dodjemDa si kod kuće
Ne zaboravi me
Nemoj me zaboraviti Ni kada odem zaboravu Nek od mene Bar mrve neke ostanu U svima vama I kada odem Sećanja nek žive Dok god vam srca kucaju Pluća pumpaju Duše vam mirne Nemoj me zaboraviti Ni kad dodju dani sivi Sunca ne bude Mora se isuše Samo Ne zaboravi mene Nek me u tebi
Ostani
I kad sve prodjeKad vozoviPrestanu kliziti niz šineNebo prestaneDodirivati zemljuNoć prektivati dan Kad juče budeManje bitno nego sutra Kad ljudiPrestanu biti sve sem čovekaPsi počnu voleti mačkeBiblioteke zamene bolnice Sve se nešto zameni,obrne,okreneI kad sve prodje samoOstaniNe menjaj ni sebe ni meneBudi ti Budi tu
Kada odeš
Kada odeš pašće zvezde I sa njima nebo sklopiće oči. Kada odeš sakupljaću uzdahe na ulici ispod majske mesečine. Kada odeš lutaću u noći tražeći tvoj lik kroz senke užurbanih prolaznika. Kada odeš ja ću i dalje biti tu i moja senka i moje srce pratiće te gde god da si. Znam biće mnogo teško,
Preljubnica
Popodne je bilo suncem obasjano. Zlatila su se lišća i plodovi se zarumeneli. Ni daška vetra u gradu. Marina se slobodno kretala ulicama i razgledala izloge. Dunavska ulica je svima bila privlačna zbog svoje raznolikosti. Svaka je zgrada bila drugačije obojena i u svakoj se zgradi nešto drugo nalazilo. Reklo bi se, da podsećaju na
Bašte kafića
Vidim livade i poljanePune trave i pticaSvako ima svoj ukrasSve ozarena licaKad sunce graneU rano prolećeI ptica dolećeNa tek pupoljaste graneSve je živoSvi izlaze iz zimskog snaSve se budiMirisi opijaju ljudeSvežine reka i mora Upotpunjuju dušeVreme je za bašte kafićaTople kafe i hladne limunade
Začepite, kasno je!
Na Vrbanja mostu sedam dana su ležali, leševi. Mrtvi. Jedno pored drugog, njezina ruka na njegovom srcu. Drugi su prolazili, gledali, šutjeli. Tek bi se koji zalutali golub sa Baščaršije sažalio nad njima, zapjevao odu žalosnu, pustio izmet. I dalje su odzvanjali ispaljeni metci, čuli njihovi krici, smijeh vojnika. Vojnika koji su, samo, činili svoju
Priča o devojci koja je kašljala zvezde
Te večeri, mesec je neobično pažljivo motrio na grad. Njegove duge trepavice spuštale su se do svežih bara i tamo ljubile svoj odraz, a sjaj njegovih zenica dopirao je i do najzabačenijih ulica našeg grada. Do deponija. Do napuštenih kuća. Do ugla gde umire pas. I do stare poslastičare gde je, nekada davno, plava devojčica
ne idi
noćas, negde oko pola jedan šaku šarenih pilula u jednom potezu progutao sam ne bih li zaboravio tvoj lik porcelanske lutke oči plave kao duboki okean noćas, negde oko pola dva bocu francuskog šardonea u dva poteza popio sam ne bih li pripomogao šarenom koktelu da zamuti tvoj lik dovoljno da ga više ne
Potraga
Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Otključaćeš vrata malog stana,Bacićeš torbu na pod zajedno sa Socijalnim osmehomI ona će jako tresnuti o parket – Puna je sitnih priča ljudi,Priča koje si danas sakupio, Ili onih koje su tu već neko vreme.Ta torba ti je slomila rame.Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Zalupićeš vrata malog stana Time zatvorivši sebeZajedno sa
Ljudi su ipak nastali od bogova
Bila je to jedna od godina kada se sve u univerzumu menja, a te promene najavljivale su nešto spektakularnih razmera. Znala sam da se takve promene dešavaju onda kada se sudbina nekih od bogova i boginja univerzuma menja. Tada bi kosmička prašina iscrtala odgovarajući simbol koji su tumačili Mesec i Sunce i taj simbol bi