Uvod Pričale su se priče… Stvarale se razne polemike, da li je to zapravo ukleta ulica, ili ipak samo jedna u nizu onih starih ,,babskih priča”. Imalo je ljudi, koji vjeruju da je zaista ulica ukleta, zašto bi se inače nazivala ,,Ulica Grešnih”. A imalo je i onih, koji nijesu željeli da povjeruju u tako […]
Испред текстова Битност. Фикције. Одбацио сам емоције, дијалог, иронију, хумор, стилско улепшавање. Очистио сам причу од свега што је занимљиво за широку читалачку публику. Свео сам фикцију и нефикцију у раван. Грубо, брутално, незграпно, померено у неку нову прозну димензију. Остало је само оно што је битно. Разоткривеност, животност, празнина, пролазност, нематеријалност, постреализам. Иза
svi smo u šoku kakvom d fucking šoku nezapamćena tragedija kakva d fucking tragedija upravo dok čitate ovo događa se negdje opet isto jedna alfa muškarčina jedan bog batina jedna žena majka jedno dijete strah i to možda baš pored vaših vrata dok je muzika pojačana no vi ne gledate tuđa posla to se tiče
vraćam ti tvoje krpicenemam šta da dodam moje oko više ne vidi tvojei tvoje oko više ne vidi mojemoje oko ne viditvoje je slepou mrak smo se zatvoriliu mraku ni korov ne rasteu mraku ne raste ništamoja stopala su nekada se grejala o tvoja, sunce mojesada tvoja stopala hlade mojakoja nemam, nemam, pa nemam čime
Beskrajna svetlost prelama svoje niti, voda nosi tonove svetlosti. U njenoj dubini ništavilo, blato i mulj, a na površini… Miris vekovni, priroda je večna, dolazi energija sa neba. Nestaje potreba, jer tu je priroda, uzrok definiše smisao! Daleko od ljudi čovek je biće, stvor svojoj svrsi namenjen. Prljavština čopora je samo odraz početka, po dubini
U carstvu magle i smrada,Gde trulež do korenja seže –Cveću se niko ne nadaMraz, sve što nikne, reže. O ljubavi niko ne sneva,Tamo i najhrabriji – ćute,Nema ni suza, ni gnevaVisoke planine stoje nedosegnute. U carstvu magle i smrada,Gde gaze po prljavštini –Cveću se niko ne nadaKako bi raslo u najcrnjoj tmini. Živi se zbog
U 16. vijeku je na Drini kod Višegrada izgrađena ćuprija. Most koji je preko Drine povezao dvije provincije Otomanskog carstva. Onu najdalju na zapadu, Bosnu, s ostatkom carstva. Most je zadužbina Mehmed-paše Sokolovića, a gradnja mosta povjerena je dvorskom arhitekti Mimar Sinanu. Stari arhitekta, Mimar Sinan-aga, u osmoj deceniji života, dočeka svog uvaženog gosta, Mehmed-pašu
Stvarala te. Nosila te. Rodila te. Dojila te. Od bola plakala. Uspavljivala te. Sedela pored tvog kreveca kada si bolestan. Budila se noću. Pokrivala te. Neprestano brinula. Spremala ti obroke. Hranila te. Čistila za tobom. Kupala te. Oblačila. Presvlačila. Učila te da hodaš. Da pričaš. Držala za ruku da ne padneš. Tešila kada padneš. Brisala
Први пут, или можда већ хиљадити остајем нема кад треба да те опишем људима. Не знам шта о теби да кажем, а да не буде премало. Посебна си. Неискварена и пуна љубави. Далека, али најближа мом срцу. Ти си моја зелена боја, моје пролеће у сред зиме. Грлим ти душу и грлиш ме душом, разумемо
Sunčeve zrake obasjavaju tek probuđene muškatle na ogradi balkona. Još usnule od polumraka koji jutrom nestaje s horizonta, one kao da se protežu uvis za poneki milimetar visine, radeći jutarnju vježbu istezanja. Između dviju rozih muškatli smjestila se i tamno narandžasta dalija koja bojažljivo promatra okolinu, nesigurna na koju stranu da se okrene. Kao da
Kad je u ratu granata pogodila krov naše kuće, lastavica koja je danima pravila gnijezdo pod strehom, unatoč požaru, ostala je u gnijezdu, na jajima s mladuncima. Nije odletjela. Požar se širio tavanom. Kuću smo jedva spasili. A ona… ostala, i spepelila se, štiteći svoju prašinu iz utrobe, neizleglu potomčad. Puno kasnije, otac je otpilio
Snajper je uzela dva mjeseca iza silovanja. Legla bi na stomačić – da ga što bolje pritisne. Hitac je paučina Između dva mesa, srećo, Rekla bi, odebljavana drugim stanjem. Iscijepat ću ti naramak neba, Tako se kaže. Rodila ga. Moraš tako mirovati da se Može čuti kako u vodi vidri kuca srce. E, to je
