Spustila se tama, hladna i gusta, A nebo oblačno kao da nešto sluti, I noć je tiha, jeziva i pusta. Straža tiho korača i sumorno ćuti. Katkad vetar prostruji kroz ulicu mračnu, I jezom slomi mir usnulog grada, I često stvori huku, naglu i strašnu, Ko’ bolni jauk duše koja strada. Car u tišini sedi […]
nisi leptir iz mog stomaka, ali si svaki zrak odbijen od Sunca i tako zapaljen plamtiš plavom dok od tebe ne ostanu divlji irisi koji na najranjivijim laticama nose Saturnove prstenove. ti nikad nisi umro. stvari ne postoje dok ih ne sazidamo rečju, pesmom, oceanom ili snom – ne postojim ni ja, ali se pravim
Kad me ne bude zagrli sve tužne ljude, pokloni im cveće i jedno Sunce, da ih greje. Ne daj, da im srce promrzne ne daj da duše zalutaju, ne, one, koje žive za ljubav jer veruj, te se najlakše izgube. Ne umeju one u ovom svetu da lete, žele , ali ne znaju kako. U
Volim te ljubavi, to reći nije dovoljno, jer osećanja su kao reka, beskrajna i duboka. Ti si u mom srcu duboko usađeno more ljubavi, I dok ne budeš pored mene, bićeš moje večno nedostajanje. Nedostaješ mi kao pesmi bez stih, tvoj osmeh u mom srcu živi kao večna melodija. Udaljeni, ali srce nam je
Kad dođeš do zida na kraju puta, I stazu iza tebe proguta tama, I ne očekuješ ništa od sveta, Sveta u kome više ničeg i nema. Kad život zaspi i iščezne sva svetlost, Ostane samo praznina večne noći, Tada pred licem smrti pokaži hrabrost, I veruj u ono što ne može doći. Reci
Evo reke i mosta preko nje. Evo nas opet kao nekada, Izgovaram reči, Koje nisam izgovorio, I čujem odgovor, Koji nisam čuo. Plačem za mrtvacem, Kog sahranih ovde, Jer život je kratak, Ma koliko dugo traje, I čovek je kukavica, Koliko god da je hrabar. Eno nas ponovo, Pratimo reku u tamnu noć.
Kao Sidarta pod smokvinom granom, Tražeći ništa koje objašnjava sve, U tami izgubiti sebe i svet, Sahraniti sve misli, dobre i zle. Kao Aleksandar marširati dalje, I ostavljati krvave tragove. Kao krstaši daleko od svog doma, Osvajati utvrđene gradove, Ne znajući gde je kraj. Kao Mojsije na Božijoj gori, Pred grmom koji gori a ne
Небо се чисти. Прозор чека перача. Свраке црне, не виде им се флеке. Распарчана светлост толико нам значи. Више него кеш, више него пластика, више него крипто. Ко ту себе самог вара? Варалица лица губи. Стилска крила, сан о лету, посебан осећај као тема за подкаст расправу. Руке дижемо високо. Не предајемо се,
Prolog Pogledom sam pratio riđokosu kosom do zadnjice, koja je hodala moćnim i sigurnim koracima do šanka. Zamahnula je rukom i ispravila kosu koja itekako privlači mnogo pažnje. Nosi kratku haljinu koja grli njene kukove i otkriva golu kožu ramena i vrata kojo itekako imam želju kušati. Nagađam da ispod ove tanke crne svile nema
Hiljade zvezda patrolira kroz noć Sa sićušnim anđelčićima pristižu Elem, iz tajanstvenog kuta svemira, A prašinu jednorozi krilati podižu; Svu od supernova, nebula i maglina Te krišom u sobu se ušunjaju Donose stih, i miris daljina Pod jastukom se vašim skrivaju. I lahor je s mesečinom ćutljiv Taknuo vašu kosu plamenu Sveopšte zbunjen
Želim da zaspim, Da živim hladoću večite zime, I da u tišini dočekam onaj dan, Kad će mi svi zaboraviti ime. Želim da zaspim, I da prespavam eone koji će doći, Da ne čujem munju i ne vidim krv, Teških i beskrajnih dana i noći. Želim da zaspim, Da vidim dan kad će
I sve ostaje. I sve postaje. I sve odustaje. I sve pristaje. I sve nedostaje. I sve posustaje. I sve prestaje. I sve nestaje.
