Ноћас сам течно говорио једну песму. У сну. Сећање ми је у јаву не да. На другом крају света бркати старац ју је свирао на харфи. На јави. Он свира и пева, ја сањам. Отворим очи, а он тоне у сан. Сања моју будност и нови дан. … Ако сутра умрем, живеће моју смрт.
Ljubavi, možda bih te zvala iz očaja,ali ti se nikada više nećeš javiti. Zvala bih te i ti bi se uvek javio.Pričala bih sve dok ne ostanem bez glasa.Slušala bih tvoj glas i trudila se da mi ostanemelodija tvoga glasa u ušima.Smejali bi se glasno.Uz neku glupu komediju.Ti bi mi mrsio kosu.Pomalo bi se gađali
Lepljivi poljupci u nizuMenjaju se nijanse Budnim okom gledamPolovičnoDelove usana i glave Suzdržana od dodiraRuke kroz kosuSe mrse Prsti stidljivoBez uvrede samiBrišu sjaj za usne
Шта све стане у два слова: Ј и А? Које звуке чујем у Ј? Које боје извиру из Ј? Ј као нежно, розе, пурпурно. Ј као некад јарко, наранџасто и сиво. Ј као неутрално и контрастно. Ј као јецај, јаук и крик. Ј као тихо њихање пера ка трави. Ј као лако, слободно, палатално струјање
Igle u vene. Volela sam ga. Voleo je i on mene. Više od mene je voleo heroin. Voleo taj osećaj igle u njegovim venama.Taj miran, topao osećaj, blagostanje veliko opuštanje. Zadovoljstvo. Osvojio me je na prvu. Najseksi, najlepši, najinteligentniji frajer, kojeg sam ikada upoznala. Imao je tu auru mračnog muškarca, ali i onaj dečiji osmeh
ja sam mala manja manja od svega a avioni piče iznad grada moja haljina opet roza i plava između svega aurora i njena razbijena glava moj um, vaga elegantni egoista na vratima hotela da vidiš ti kako se veseli na balkanu dok kafena iz svemira smrtnike pozdravlja i poziva sva buduća srebrna proleća za mene
Umorna bih od života na tvoje grudi pala, kada bi mogao da vidiš sazvežđa u mojim očima i svojom strašću da zapališ sve moje ugašene zvezde. Umorna bih od osećanja teških na tvoje grudi pala, kada bi mogao da osetiš miris Toskane na mojoj koži i sve stare građevine u meni da obnoviš il
Lara, dugo ti nisam pisao Kako uopšte da počnem? Da li sa Draga ili možda Poštovana? Ili sa oba odjednom, spojeno bez razmaka ? Ja sam ludak Lara! Spajam te od reči koje ni sam ne razumem. Kako se piše uzdah, Lara? Muk, zbog kosti u grlu. Kako se piše ovaj umor u šakama? I
Месецима ти нисам чула глас, а још га се сећам. Месецима ти нисам видела лик, а проналазим га у случајним пролазницима. Сваки други ми има нешто твоје, а опет није ти. И не, не патим. Осетим неку посебну емоцију кад нешто твоје препознам. Кад осетим познати парфем, кад ме песма сети на море, на нас.
ДУШАН СТОЈКОВИЋ рођен је 27. јуна 1994. године. Пише поезију, прозу, есеје, књижевне критике Објавио је збирке поезије: „НИСИ ПРОКЛЕТА – на груди ушло, на груди изашло’’ (2021) и збирку поезије ,,ЖАЛ – неповратно си отишла у поља’’ (2023), као и књигу ,,Перо Зубац у аманет“ (2026) о поезији и животу Пере Зупца са мемоарским
Neki lik pokušava da se uparkira prilično bezuspešno ležim u krevetu čekam san kao nadu deprimira me bezuspešno parkiranje podseća me na mene satima i godinama mogu da trpim neuspeh ali svoj, samo svoj zbog ovog dole bi sišla ne mogu još i tudji neuspeh da slušam
Prošlo je leto a ja nisam nosila sve letnje haljine koje imam neke vise u ormaru već dva leta i opet sam ih ispalila krivo mi je neke su iz perioda neljubavnih orgija a neke iz 1999 dobila sam ih kad su prošle sve one žurke za koje nisam imala šta da obučem
