Da ti mladi neznanče znaš samo Koliko je teško s emocijom izaći na kraj U ovom dobu, gde ljudi siti nisu. Gde svaka sena tuđa Nema života, nit svog mira. Gde vreme nije vreme slobode, Već ropstva i moći. Stvaranje svetinje mi je uvek od ruke išlo Čvor po čvor, i uvezem ja nju u […]
Београд – дивни град који на две реке лежи Припаде Високом Стефану, Вазалу угарског краља, Да од њега начини престоницу Намучене земље Србске. Политичке невоље и ратне недаће Спријатељише једнога краља са вазалом Који је рано остао без оца. У знак поштовања и оданости, На тврђави равнога Будима, Краљ дарова вазалу једно здање, Да у
Kad je Svarog hodao nad bezdanom, Plakao je, Jer oko njega beše samo tama, Prostor ispunjen samo bolnom tišinom. Tada jepesmom prekinuo ćutanje, Znao je, Da svet može živeti samo u njemu, Da muke uvek prate rađanje. Onda je pevao sve tiše i tiše, I zaspao, A gledajući bezdan poslednji put, Odlučno prošaputao „Nikad više“.
Neposredno kao muzika ulazim u san. Pri buđenju u džepovima nalazim zgužvana sećanja. Snovi mi stoje zaključani u mraku. Virenje kroz ključaonicu ne otkriva akt duše. Mi smo voajeri sopstvenih snova.
Trebaju mi lanci, Umotani u moje vene, Kako ne bih mogao da ih pokidam. Trebaju mi lanci, Ojačani trnjem, Tako da stalno sveže rane, Svedoče da ih idalje nosim, Trebaju mi lanci, Što sami zovu svoje sužnje. Zovu na doživotno ropstvo, Ropstvo kome se hvalospevi pevaju. Trebaju mi lanci, Retki, neobični lanci, Što ruke i
Због тебе верујем, Богови земљом ходе. Због тебе верујем, мушкарци умеју да воле. Због тебе знам, доброта и љубав увек победе. Због тебе знам, девојке за љубав не моле. Ти, који си сваки мој корак подржао, сваку моју идеју испратио аплаузом, сваки успех дочекао са осмехом, а неуспех испратио добрим саветима. Ти, због кога заиста
1. poglavlje Od svih stvari koje sam u životu tražila, najčešće sam nalazila izgovore i s lakoćom ih prihvatala raširenih ruku. Mirila sam se s tim kad sam sama sebi, na taj način, dozvoljavala da ne radim mnogo toga. Mislila sam da je to spas, da sam se spasila stvari koji zahtevaju napor, istrajnost, trud
I Budim se, I želim ponovo da legnem. Plašim se voje senke, I onoga što sam postao, Što sam mogao da postanem. Ustajem,Ali kiša nastavlja da lije Plašim se svoje ruke, Onoga što je juče bilo, A i onoga što nije. Gledam, I čudim se svom bledom liku. Nema sumnje, to su moje oči. Zar
Zarobio si me za sebe Svirajući na žicama moje duše; niko kao ti nije umeo da pogodi note, da me oblikuje u pesmu, u najlepše stihove. Ali do tvog srca razapeta je tanka struna; nesigurnim koracima ljuljam se po njoj ka tebi, a ti odmotavaš klupko među rebrima, i bivam ti sve manje važna,
Miris trave i prolećne kiše, Ko’ iz sna neko prohladno jutro, Ispred kuće što ne stoji više, U životu onom ili ovom, U sećanju ili viziji, U vremenu starom ili novom. Jesam li opet u rodnom kraju? Zar je neko podigao staru kuću, Ili sam umro i noćio u raju? Ko to u kući
Tupa bol u glavi Mučnina u stomaku Iluzije kvari Kakav sam bio i kuda idem U šta sam se pretvorio, kako ginem Za tračak nade i veru u ovozemljsko spasenje, noćne dihotomije, Burbona ispunjenje do poslednje kapi, do krajnjeg olakšanja i još jače mučnine nakon jutarnjeg razočaranja. Pesme pišem jer mi je tako lakše, tada
Skupljamo ih usput. Sagnemo se, uzmemo ih k‘o palu voćku. One stare, okrnjene, uprljane. Sasvim nove, još blistaju i mirišu na dobru robu. Neke male. Sad nezgrapne, teške. Nekad brze. Ove spore, što se uvek vraćaju. Bockave, ispijene, uvezene, golicave, nedorasle… Ćutimo a one se množe. Nosimo, džak se puni. Jednu, dve bacamo
