MESEC I JA

10. poglavlje

MESEC I JA

Ti vučeš moje meso,
cepaš zavoje od kože.
Pred tobom ostajem
ogoljena,
ranjena,
i gle, uživam u tome.
Uzburkavaš mi krv
gravitacijom.
Dozivaš me
svojom tužnom pesmom.
Zbog tebe mi je
glava puna cvrčaka,
oči pune svitaca.
Ti podižeš moje more,
budiš me,
ali ovi talasi su ruke
još uvek preslabe
da te dosegnu
i nežno ti pomiluju lice,
i zato padaju,
padaju niz telo,
niz butine,
cevanice,
i zarivaju se bolno
u topao pesak.
Moja vučja celjust
iskežena je
od straha i od bola.
Boli svaka kost.
Boli kosa iskidana vetrom.
Bole me oči od tvoje svetlosti.
Zađi!
Zađi bar malo za te oblake!
Sakrij se od mene,
spasi me od sebe!
Kamenom razbijam tvoj odraz
u ogledalu reke.
Uzalud.
I dalje te osećam
svim svojim čulima.

I gorim,
i gorim,
i izgaram
dok sahranjujem sebe.
Mirišem na mulj i klonule lotose.
Reci mi,
hoću li zaista ustati
iz sopstvenog pepela?
I ako ustanem,
hocu li to još uvek biti ja
ili neki novi život
stvoren iz mojih
krvavih i trulih delova?

Ćutimo,
i ćutanjem se
jedno od drugog
uporno branimo.
Mesec i ja.
Mesec i ja.
Tužni musketar
i probuđena mumija.