MESEC I JA

14. poglavlje

MI SMO ČUDNI

Ja sam čudna.
Mi smo čudni.
Ima nas.

Tu, na ivici sveta
koji se raspada.

Krpimo dane,
krijemo rane.
Gulimo kraste,
ližemo krv.
Stiskamo zube,
trpimo bol.
Puštamo da pojede nas
sumnje crv.

Nagriženi vremenom,
pa ipak, deca.
Jer tako biramo.
Da skačemo,
u pesku se igramo,
osluškujemo damare zemlje,
a onda
po njihovom ritmu sviramo.

I to naše dragoceno zrno raja
nežno,
sasvim nežno
dlanovima gnječimo
i puštamo kroz prste da klizi
taj moćni, čarobni prah.
Puštamo da dotakne druge,
a kroz njih,
opet da dotakne nas.

U isti mah,

Nije mi lako
da odbacim sumnje i strah.
Nije mi lako,
a znam
da ne može drugačije.
Da moram da se prepustim
da bih shvatila značenje,
da bih razlučila sebe
od lepljivog tkiva svemira
i pomirila se
sa razlogom sopstvenog nemira.