MESEC I JA

ZUMA DELUXE

Nemoj da tuguješ, mama,
dok tvoje šarene lopte
bespovratno klize
u ponor bez dna.

U tvojim očima
ja vidim sve :
strahove,
bure,
beznađe.

Nemoj da stiskaš te usne
od tereta teškog
izvijene.
Možda već sutra
te svoje oči
gledaćeš na mom licu,
sa strepnjom ćeš pratiti
kako kroz njih
promiču kiše i sene.
Sa mojih usana čućes
neke čudne reči
u taj isti bol uvijene.

U meni
prepoznaćeš sebe.

Nemoj da tuguješ, mama,
dok na te šarene lopte
tovariš nanose vremena,
svu gorčinu i mrak.
Nemoj da otičeš s njima
u podzemne jame
gde vlada muk.
Nemoj da hraniš tog psa
što razdire ti grudi
i tvog grla
zatomljuje zvuk.

Nemoj tako da se igraš, mama!
To nije priča
sa srećnim krajem.
Život sabijen u uske kanale :
sastavi,
uništi,
eksplozija boja,
specijalni efekti,
brzina
i krah!

Doza ludila,
preko potrebna
sedacija
da utrne tvoj bol,
nemiri
i strah.

A gde sam tu ja?

Kojim alatom da prokopam tunel
kad ovaj je život
tvrd kamen i mulj?
I gde god zakoračim
saplešću se,
raskrvariti glavu,
samoj sebi stati na žulj?

Zato,
nemoj da tuguješ mama.
Pusti te lopte da
slede svoj tok.
Ti digni glavu
i nasmejana,
pleši sa tamom,
zavoli svoj bol.