MESEC I JA

5. poglavlje

Nema te, ali moje misli

uvek prepune su tebe.

Uvek i u svemu postojiš i zračiš.

Na raskrsnici stojim

sama u tami,

čeznem i čekam te

svetlucavim prahom da ušuškas moj san.

Ali, daleko je mesec.

I baš kao i on i ti si iluzija.

Toneš među oblake,

lučiš lažni sjaj.

Haluciniram o tebi

jer drugačije ne mogu

da svarim ovaj svet

da preživim dan.

Daleko je,

daleko je mesec.

Sve moje rane

traže tvoje ruke

da moćnim melemom

ubiju sav bol.

Znaj, ja ne prepuštam se lako,

ja se opirem i borim,

ali ja ne mogu.

ali ja ne umem

da ignorišem tvoj zov.

Daleko je mesec.

I uzalud se nadam

čudu tvog silaska u moj mračni gaj.

Ti imaš svoje staze,

svetove i luke,

a ja,

sebi sam početak,

sebi sam i kraj.

I nije mi lako umaći

od te uzaludnosti.

Znam, ti nisi stvaran.

Razlog tvog postojanja

počiva u mojoj prošlosti.

U svemu što sam želela,

ali ne i dobila.

Želim da te izbrišem,

ali duboko si ukorenjen

i nemam više kuda/

Bez misli o tebi

ja sam samo bespomoćna luda

bez vere u bolje,

bez vere u sutra.

Al’ odavno više

ni tebi se ne nadam.

Na kamenoj stazi

posrćem i padam.

Dok odustajem od tebe,

odustajem od sebe.

Od svega što znam

da mogla bih biti.

Od svega što silno se

iskazati želi,

što nekada davno

odlučila sam skriti.

Odustajem.

Odustajem.

Daleko je mesec.