MESEC I JA

11. poglavlje

ANIMUS

Sama ispred ogledala.
U ogledalu,
to nisam ja.
Tuđe lice,
a opet, moje je.

U grudima,
kao zgrčeno mače,
drhti
nešto toplo i blisko,
spokojno i nežno
kao detetov obraz
prislonjen na lice majke.
Obuzima,
ali ne uspavljuje.
Razdire,
ali ne povređuje.
I raste, i buja,
i probija se kroz slojeve mesa,
i probija se kroz slojeve sveta.
Željno da pusti svoj glas.
Željno da prodre kroz mrak.
Željno da udahne život
i celog sebe da da …

Oči u oči
kroz hladno staklo.
Čelo na čelo.
Dlan na dlan.
Čudno iskustvo.
Tako dragoceno,
a opet, izaziva strah…
…oduzima dah.

I kuda sad?

Ako razbijem portal,
životu je kraj.

Ako zakoračim,
hoću li dosegnuti raj?

Veliki je ulog,
al’ izgleda
da izbora nemam.
Nevidljive sile
guraju mi telo
niz ovaj tobogan.

U podnožju,
osluškujem prazninu.
Naslućujem neki novi sjaj.

Sa naramkom prnja
na kraju štapa,
spuštam se
u njegov zagrljaj.

U beskraj.

U beskraj.
U beskraj.
U beskraj.