Пролазе, иду дани, осетим то по тежини на кожи по којој падају, и мраку што рано урани, и јутрима што се буде у свежини. Долазе, јесењи и хладнији дани да владају. Пролазе, иду дани, осетим по мирисима којих више нема и по стрепњи, која говори: ,,не иди и остани”. Долазе, јесењи, док […]
Убиј ме, можда ћу поново оживети- као цвет што се отвори и пробуди на први додир Сунца и кап воде. Убиј ме, да научим да срећа не тражи ништа заузврат. Убиј ме, да осетим да сам је изгубио, да сам је имао, иако никад није била избор. Зато убиј ме, да бих
Neke ljubavi ne traze objasnjenje, one samo postoje u nama. U njima se dani ne broje. U njima nikad nisi sama. Lakse podnosiš bitke svoje i dane kad svet je samo tama. Znaš da je njegovo srce tvoje, on zna miris ljiljana i tvoje omiljene boje. U ljubavi se srca množe u dvoje.
Сваки дан борба је, јер у мени нешто гони: душу у којој пролећа настоје и зиме вечне што је прогони. Сваки дан борба је, јер у мени нешто мртво жели да живи. У данима што постоје треунуци када душа тек преживи. Нећу дане који брзо пролазе, ни чекати не желим више. Хоћу да
Мисли моје, што сте моје? Ви, тешке сте и потопљене, као камен спотицања, на самом дну утопљене, у реку брзог протицања. Ви, стварате вртлоге брзог отицања, у реку, са дна муљ, песак и брлоге који круже низ њу и теку. Ви, чист сте извор боли бистре воде, бескрај плаве, сузне очи по лицу
Što bih ja Što bih ja da mi tebe nije, Da odsustvo tvoje me ne boli Kao priljub vatre na vrat goli Kao bič što kožu reže, bije? Što bih ja da te ne snujem, Da ne drhtim kad te čujem, I da suzom tebe ne ispirem, Da tvojoj laži se ne opirem?
Какви су ово дани? Док Земље тло пуца као кора и утапа сваку наду — да не може се победити зло и осванути правда као нова зора. Нови дани, нова зора нек донесу крај злу — јер крај доћи мора и правда жедном тлу. Нека дођу бољи дани у којима се, заједно, роје,
Stisnuta između prstiju poput cigarete uvlačiš se u moja pluća pod moju kožu gutam tvoj otrov ne znajući da on mene guta pepeo na vetru vetar tinja kroz kosti preplanula tkiva i tvoj trag na njima udišem te poslednji put
Neko prodire u moju podsvest saznaje moju prošlost borim se protiv toga krijem ranjeni pogled divlji vepar je proboden strelom i užurbano beži od lovca šuma je pitoma ogoljena suva ptica na vrhu drveta se ruga vepru priseća ga na njegovu bol odaje ga ne liči na saveznika strela pulsira kroz očvrstelu kožu lovački psi
Mrkli je mrak, sadašnjost duva kroz hirove svojeglavosti u borbi za osvojen dan.Veliki i mali, stranci i domaći žive u želji da ostanu nepokoreni u nameri da ostvare cilj.Nesebiičluk odlučan da pokori svet vlada vakuumom koji zovemo utopija.Ne daj se druže u želji za boljim danom tvoje dosegnuće budi smisao postojanja. Pišem Berđajevu dok mi
Stisnuta između prstiju poput cigarete uvlačiš se u moja pluća pod moju kožu gutam tvoj otrov ne znajući da on mene guta pepeo na vetru vetar tinja kroz kosti preplanula tkiva i tvoj trag na njima udišem te poslednji put
Зашто ми је душа осетна, за моје и туђе боли предосећајна, због чега је и сама рањива и несрећна? Зашто се вечито питам и без одговара скитам? Не добијам одговор ни два, а ко мисли и пита се- није за времена сва. Зашто оно о чему знам, као да већ било је ту-осетим.
