Prvo sam prestala da pevam. Onda sam prestala da crtam. Na kraju sam prestala da pišem. Vremenom sam počinjala sve teže i da dišem. Prestala sam da pevam kada sam čula pevače koji su mi zaledili glasne žice. Pored njih bi se čovek potrudio da ne zapeva ni samoglasnik prilikom govora, makar mu to bio […]
Sedela je na obali zagledana u more. Rano jutro, osam sati, nigde nikoga. Sunce se probudilo i rastezalo svoje zrake sve unedogled, grejući krovove kuća, slučajne prolaznike i njena gola ramena. “Ne želim da ovaj trenutak prestane. U savršenom sam raspoloženju, danu i na pravom mestu. Ovo se zove živeti sada i ovde” – razgovarala je sa
Њене црне крупне очи као крила ластавице су трепериле док је падала покошен метком. Њена кратка одсечена коса натопљена крвљу се слепила за главу и у том моменту само јој је пролазила једна мисао: „Ако ме ране, нека буде у ногу. Нека буде и у главу, само нека не буде у груди. Сазнаће…сазнаће да сам….”.
Vreme će pregristi danas u zalogaj i progutati u juče. čim krene da vari smučiće mu se u želucu koliko je nezdravih možda će se i otrovati Jer sebi ste izašli na nos. žderući se iznutra do skeleta pojedinačno I međusobno S verom da ste krupni komad za večnost Unatoč samo Presni ulov za juriše
Na zapadu, gde sunce ljubi oblake, u sutonu, pršti rumenilo. Klepet ptičjih krila su kao koraci. One seku svojim letom prizor, i rasplamsavaju moju maštu. Ne smem da gledam, jer moja duša je okrenuta ka istoku u mrak, u tminu, u ništavilo iz kog dopiru zvuci tišine i mira. U Platonovom svetu formi, postoji sve
Да је Брод испунио жељу једног Јеврејина Никада се не бисмо загубили У лавиринту бесмисла попут Јозефа К Не бисмо осетили још многе крике Ратног времена што цвиле у свакој речи Тадашње књижевности Не бисмо остали жељни сазнања Да ли ће К победити у борби са Замком Не бисмо се ишчуђавали и истраживали Зашто се
Jednom sam tražila rime u tebi prstima učila neravnine i teksture gledala u ponore i kroz prozore tamo u svet gde je tek trebalo stići Jednom sam pisala pesme i strahom opipavala put ispred sebe katancima zaključala sve one delove sebe koji su u bojama i šljokicama i staklićima sve ono što isijava to
Problem sa velikim gradovima je u tome Što u njima ima više ljudi koji mirišu kao ti Puštam te da mi tečeš kroz ruke kao Dunav Samo, ja ne mogu da presečem grad I dođem do tebe Puštam te da mi tečeš kroz ruke Kao pesma Nezapisana Ako se dovoljno dugo skrivaš Neko će doći
(fragmenti) U glavi je ležala slika. Široka, prostrana smaragdno-zelena i čista ravnica kojoj se ne nazire kraj. Vetar lagano njiše najistaknutije stabljike udaljenog korova ispod neukaljanog tamnoplavog nebeskog svoda. Topli tonovi klasične muzike pojačavaju inače već zagušljiv letnji dan. Rubovi ćebeta na travi okretno prate pokrete zanjihanog bilja pri blagom strujanju vazduha, zarobljeni na ivicama
Gospođa Vedrana je još uvek u postelji, iako je letnje jutro već odavno osvojilo njen neveliki stan. U poslednje vreme imala je sve manje volje da ustane. Vrućine i vlažan vazduh oduzimali su joj i onu mrvicu snage preostalu posle loše prospavanih noći. Zurila je neko vreme u tapete uvijene po ivicama, izbledele od sunca
Bilo je oko dva sata posle ponoći. Zaspala sam čvrstim snom. Čekala sam te da se javiš jer sve što sam imala od tog nečeg „našeg” je bilo, čekanje. Ti si se naravno javio ali ja ovog puta nisam čula zvuk moje najdraže poruke. Javio si se znakom pitanja. To radiš već neko vreme. Od dugih
Pod noktima se crnilo skuplja, u prevozu dok se za šipku drži trudeći se da ne izgubi ritam truckavog autobusa i po koji svoj san, gospođa zatvara prozor autobusa laganim pokretom ne znajući da time guši užurbanu mladost koja dišući na škrgama usplahirano kuca sms u kojem unutrašnjim tananim glasom ispisuje reči izvinjenja kako kasni zbog gužve.
