Kako sam zavela Rusa

1. poglavlje

Irena

Ne udajem se iz ljubavi. Naprotiv, ljubav je za mene strana reč, romantična iluzija bez stvarne vrednosti. Udajem se svojom voljom, za muškarca koji mi može pružiti ono što smatram suštinskim: stabilan dom, poštovanje, decu i miran život. Sve osim ljubavi.

I to je u redu. Ljubav ne želim, ne tražim je, niti je priželjkujem. Ne želim večeri provedene u zagrljaju, prazne razgovore o osećanjima koja ne delimo.

Od njega želim samo poštovanje i sigurnost, ono što mi već pruža.

Nije me birao zbog ljubavi, već zbog onoga što mu je važno, želi dom, porodicu, mir. Želi ženu koja će biti majka njegovoj deci, lepu, smirenu i tihu. Ženu koja će ga čekati, bez pitanja, bez zahteva.

A ja sam ta žena. Ne zato što moram, već zato što sam tako odlučila. Uredna, lepa i tiha žena koja ga čeka. Olakšanje je što nećemo deliti zajednički prostor, nećemo živeti u istoj kući, deca i ja ćemo biti u ovom ogromnom stanu koji je kupio za nas. Jedan od mojih uslova bio je da ne živimo zajedno, i on je na to pristao. Ostale uslove postavio je on. Pristala sam. Živećemo gde on odluči. Putovaćemo s decom tri puta godišnje. Biće prisutan za praznike i redovno informisan o svemu što se tiče dece. Dakle, naš brak će biti na papiru i vrsta jednog dobrog dogovora koji odgovara i njemu, a i meni.

Od kada me je „zaprosio“ uz prsten dovoljno veliki da jasno pokaže koliko je imućan, počela sam da živim u ovom stanu i trošim njegov novac na svaku sitnicu.

Studentkinja sam završne godine na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov (MSU) — jednom od najprestižnijih univerziteta u Rusiji. U Moskvu sam se preselila iz Beograda kako bih studirala, jer sam volela ruski jezik, a i prijalo mi je što sam daleko od porodice.

U početku je sve delovalo kao sloboda. Novi grad, veliki univerzitet, novi ritam života, nova ja. Onda se pojavio moj budući muž, stariji, ozbiljan, bogat, uticajan. Nije me osvojio rečima. Ni poljupcima. Već jasnom, konkretnom ponudom koju nisam mogla da odbijem.

Maksim Mozorov, samo njegovo ime nosi težinu moći, hladnoću i neosporni autoritet. On zrači opasnim šarmom koji ne osvaja, već preuzima sve oko sebe. U njegovom prisustvu čovek instinktivno uspravi leđa, pažljivo meri sopstvenu tišinu i pita se šta se krije iza te nepomične, neprobojne maske. Sa Maksimom nikada nisi siguran gde stojiš, ali znaš čija si. Iako ni ja njega ne volim, a ni on mene, ja sam njegova. Za njega sam samo svojina, mirna i savršeno uklopljena. Za njega sam poput ukrasne stvari u njegovom penthausu sa pogledom na grad i ne želim da mu budem ništa više od toga.

Ušao je tiho, ali svaki njegov pokret nosi određenu težinu. Pogled mu je oštar, ledeno plav, oči lepe, kakve želim da ima naše dete. Lice mu je jasno isklesano, sa oštrim crtama i laganom bradom koja još više naglašava njegovu muževnost. Kosa, kratka i tamna, uredno počešljana. Crni sako i košulja deluju kao elegantan oklop, a skupoceni sat na njegovom levom zglobu jednostavno ne možeš a da ne primetiš. Bez reči, skida sako i odlaže ga na kauč, a zatim polako popušta kravatu, kao da se povlači iz svoje ratne opreme. Mada još uvek stoji snažno, rukama prekrštenih kao vođa i pogledom koji ne dozvoljava da iko zaboravi kome pripada ovaj prostor. Pripada apsolutno sve njemu, a ja sam poput poklona kojem se nije nadao.

„Zašto praviš polemiku oko jednog običnog poljupca?“ upita mirno, ali hladnoća u njegovom glasu jasno odaje da mu je prisustvo ovde sve samo ne zadovoljstvo.

„Zato što ne želim da se poljubimo prvi put pred svima. Na venčanju. Iscenirano, dok svi gledaju… a mi jedva znamo jedno drugo.“ Glas mi zadrhti.

Maksim me gleda bez reči, a zatim, u jednom naglom pokretu, priđe, zgrabi me za bokove i privuče sebi. Usne mu se spuste na moje, nekako čvrsto, odlučno, ali ne i lepo. Iako je poljubac snažan, ja ostajem ukočena, nepomična, ruku spuštenih niz telo.

Odmakao se taman toliko da me pogleda.

„Kao da ljubim drvo,“ promrmlja kao da se gadi, oči mu se nakratko zadrže na mojim usnama. „Ništa. Prazno.“

Moje hladno distancirano ponašanje ne dozvoljava mi da ozbiljno shvatim njegove uvrede.

„Pa nije kao da umirem od želje da te poljubim. Zapravo, i ne želim,“ izgovaram, ali već dok reči silaze s usana, osećam kako se podižem na prste i dodirujem njegove usne svojima.

To je nespretno. Kratko. Bez pravog dodira.

On se odmah odmakne, uz lagano podignutu obrvu.

„Kao da se nikada nisi ljubila.“

„I nisam,“ priznam. „Ne mogu da poljubim bilo koga, tek tako. Ovo mi je… drugi poljubac.“

Ne komentariše ništa. Samo bez upozorenja, savije glavu i poljubi me ponovo. Ovog puta drugačije. Dublje. Njegove usne su tople, ali sigurne. Uspeva da me natera da otvorim svoja usta, i onda ubaci jezik, lagano, istražujući, vodeći… dok se ja trudim da pratim, ali mi ne ide. Lomim se u njegovom ritmu, nespretno i zbunjeno. Ali on ne žuri. Ljubi me strpljivo, nežnije nego što bih ikad očekivala od njega. Kao da ima sve vreme sveta da me nauči. Moje telo kao da se pomalo opustilo, jer mi srce počne lupati brzo. Prvi put mi se zapravo sviđa. A ja… nisam sigurna da želim da prestane. Najbolje je da prestane.

„Vežbaj da se ljubiš,“ rekao je sa podsmehom.

„Sa drvetom? Medvedom? Ili možda s nekim drugim muškarcem?“ odbrusim mu, oštro. „Očigledno ti je zabavno da se sprdaš s mojim nedostatkom iskustva! Kako ću se ljubiti ili neću, nije važno. Ionako ćemo samo seksati dok budemo pravili bebu,“ kažem mirno, podsećajući ga na dogovor. Ja ne želim previše bliskosti ni bračnih obaveza, a on je slobodan da svoje potrebe ispuni kod drugih žena. Kao što i sada već radi.

„Ako se ovako ljubiš, kako li si tek ukočena u seksu… Toliko si ukočena i neprivlačna da ne izazivaš ni najmanje trzanje moje kite.“

„Ne zanima me što ti se kita ne diže na mene,“ odgovorim hladno, „jer i mene tvoje prisustvo ostavlja potpuno suvom.“

On se spusti na kauč, sa pogledom koji i ne pokušava da sakrije razočaranje, ili šta god da oseća vezano za ovo, dok mu se ruke naslone na kolena. Ja zauzmem mesto što dalje od njega, telo mi je napeto, i previše napeto.

„Ne možeš ti biti sa drugim muškarcem,“ rekao je to hladno. „Moja si žena, ukočena, hladna, ali ipak moja.“

„Ne želim da budem ni sa kim drugim,“ kažem tiho, ali jasno. „I ne želim ni sa tobom. Sklopili smo dogovor. I oboje ćemo ga poštovati.”

Ne govori ništa. Znam da je nezadovoljan situacijom, nezadovoljan s mnom. Ipak, oženiće me. Za javnost ću biti savršena žena, idealna majka, dok ću kod kuće biti nešto sasvim drugo, ukočeno stvorenje koje nije u stanju ni da ga poljubi kako treba.

„Možemo pokušati vantelesnu oplodnju,“ kažem mirno. „Ako ti je lakše da se ne mučiš sa mnom. Ali pre toga… moramo imati seks. Zbog moje nevinosti.“

„Nema ništa od te vantelesne! Ne idem na to sranje, dok sam itekako sposoban da ti prirodnim putem namestim bebu.“

„Dobro,“ složim se, vidno nezadovoljna. „Pravićemo bebu posle venčanja.”

Ne kaže ništa. Samo mi, bez trunke izraza na licu, prstom pokaže na svoja krila. Slegnem ramenima, kao da mi je svejedno, ali nije. Sednem na njega, ukočeno, oprezno, kao da se bojim i njega i onoga što sledi. I zaista se bojim. Ne njega, ne dodira, već sebe u svemu tome. Ipak njegovi prsti nežno klize niz moja leđa, kao da pokušavaju da me opuste. Zatim me poljubi. Neočekivano nežno, samo dodirom usana koje polako oslobađa moju stegnutost. Uzvraćam mu, trapavo, neiskusno. Ne znam šta radim, ali trudim se. Ima ukus na mentu, svež i čist. A miriše, bože, miriše na snagu, na muževni parfem koji mu savršeno pristaje. Prvi put mi to ne smeta. Zapravo, sviđa mi se. Više nego što bih htela da priznam. Njegove usne prelaze preko mojih još jednom, strpljivo, kao da me uči kako. A ja učim, polako, pogubljeno, ali učim. Vođen instinktom i iskustvom njegove usne preuzimaju kontrolu i poljubac postaje dublji, žešći. Osećam kako mi se telo lagano opušta, kako prestajem da analiziram svaki pokret. Zatim me obuhvati za kukove, a onda me u jednom potezu spusti direktno na njegov ud. Zadrhtim, zbunjeno i osetljivo, ali ne bežim. Iznenadim samu sebe kad mi ruke, kao da znaju bolje od mene, skliznu oko njegovog vrata i nežno počnu da ga maze. Prsti mi pronalaze put kroz njegovu kratku kosu, klizeći preko temena, dok mi se čelo nesvesno naslanja na njegovo. Prija mi to trljanje, dodir tela o telo. Više nego što sam mislila da hoće. Osetim kako uzvraća, stisak mu se pojačava, šaka mu se čvrsto steže oko mog struka. Ne zaustavlja se, ali ne požuruje. Pipka me oprezno, kao da testira granicu, i to moju granicu.

Ovo sam trebala da doživim ranije, možda kao klinka. Ali ne, to me, ovde, sada, s njim. I prvi put se ljubim sve sa jezikom i trljam se po njemu, dok mi se toplina širi telom. Prsti su mu skliznuli niže, nežno, ispod ruba moje haljine. Zadrhtim kada me dotakne sa unutrašnje strane butine, napnem se i gotovo zadržim dah. Nisam očekivala to. Kada samo pređe prstima preko mojih gaćica, već vlažnih, osetim nalet neprijatnosti. Neugodno mi je i neprijatno, ne zbog njega, nego što me je uhvatio ovakvu, ranjivu. Otvaram oči i susrećem njegov pogled. Gleda pravo u mene i ne zaustavlja se. Prstima odmiče tanku tkaninu u stranu i u početku me samo dodiruje po mojoj osetljivosti. Toliko nežno da se zbunim koliko mi prija. Kada uđe u mene jednim prstom, ne mogu da zadržim dah. Glas mi pobegne, tih, ali jasan. Nisam sigurna šta mi tačno radi posle, ali svaki pokret me tera da tiho jecam. Prsti mi nesvesno klize kroz njegovu kosu, stežem ga kao da će mi pobeći ako popustim. Već sam ranije istraživala samu sebe, ali ovo… ovo je nešto drugo. Telo mi se grči oko njegovih prstiju, dok mi se dah pretvara u drhtaje. Pokušavam da se saberem, ali svaki njegov pokret briše misli iz mog uma. Puna sam ga, iako je prisutnost samo njegovih prstiju, ja se osećam tako čudno dobro. Ne zaustavlja se. Pokreti mu postaju dublji, sigurniji, a pritisak palca na mom najosetljivijem mestu kao da zna tačno koliko još mogu da izdržim. Ne umem da krijem zvuke koji mi beže sa usana. Ne pokušavam ni da ih zaustavim. Nema potrebe za time, on već zna sve. Još jedan talas. I još jedan. Toplina me preplavljuje, uzima sve. Gubim kontrolu, po prvi put pred njim, potpuno. Ne sviđa mi se što gubim kontrolu, ali mi se sviđa taj osećaj.

Kada se izvuče prste iz mene, pogleda me svojim ledeno plavim očima i s blagim podsmehom upita:

„Bilo lepo, a?“

Pre nego što stignem da odgovorim, podigne ruku do svojih usana, pogleda me pravo dok jezikom prelazi preko prstiju. Doslovno je olizao moje sokove sa svojih prstiju.

„Imaš lep ukus,“ promrmlja. „Sviđa mi se.“

„Nisam spremna za više.“ Glas mi je tih. Još drhtim, i dalje sedim u njegovom krilu, zbunjena sobom i svime što se upravo dogodilo.

Maksim me ne pritiska. Ne insistira. Samo me gleda tim svojim pogledom koji nikad ne pokazuje previše, ni toplinu, ni prezir. Kao da stalno meri. Procenuje. Nas dvoje smo stranci koji će za manje od tri nedelje biti u braku, a večeras su prvi put poljubili.

„Znam,“ odgovori jednostavno, spuštajući ruku na moj bok. „I ne moraš da budeš. Još.“

Njegov ton glasa jeste tih, ali opasan u toj njegovoj smirenosti.

„Ne pravimo bebu večeras,“ dodaje.

„Ne želim da izgubim nevinost na dan venčanja.“

Njegov dlan je još uvek prisutan na mom boku. A na, uprkos svemu, ne ustajem sa njega. Ne bežim. Jer prvi put, ne samo sa njim, nego i u životu, osećam se prijatno u nečijoj blizini.