16. poglavlje
Njihov svet
Sutradan, Bogdan je izgarao od želje za svojom ženom. Probuđena čežnja muškog tela, u spoju sa potrebom za njenom toplinom i nadom da će ga dotaći, pomilovati, primiti u zagrljaj, lomila ga je poput groznice. Da bi barem prividno umirio nemir u sebi, bacio se s ljudima na obnovu mosta — onog istog mosta koji je Teodora, hladno i taktički proračunato, spalila u trenutku kada je napao njen zamak.
Njegove veštine, izbrušene godinama ratovanja u teškim uslovima, i um nahranjen arapskim tehničkim spisima, brzo su došle do izražaja. Planirao je, nadgledao, podizao grede, postavljao ljude kao figure na šahovskoj tabli, ne bi li tako smirio srce koje ga je izdavalo pri svakoj pomisli na nju.
Dok se Bogdan bavio mostom, Teodora je preuzimala nadzor nad domaćinstvom. Uhodan ritam obaveza bio je dar; zahvaljivala je nebu što postoji red i dužnost, jer bi u protivnom poludela od neobuzdane potrebe da mu priđe, bude blizu, dotakne ga. Prošla noć bila je iznenađenje koje je samo odškrinulo vrata do sada nepoznate teritorije. U utrobi joj je klijala nova čežnja — ne samo da ponovi, već da produbi to iskustvo. Ali nije znala kako da povuče reč koju je sama izgovorila: samo jednom, da me kralj ne razvede.
Tako su dvoje koji su ludački čeznuli jedno za drugim proveli dan izbegavajući pogled, dodir, blizinu.
Uveče, Bogdan, izlomljen i umoran, ali i dalje uznemiren neugaslom željom, nakon što ni kupanje u ledenom jezeru nije pomoglo, popeo se uz kamene stepenice i pokucao na vrata njenih odaja.
Sobarica mu je otvorila i bez reči se povukla.
Teodora je stajala pored kreveta, širom otvorenih očiju, u tankoj spavaćici koja se blago lepršala pod dahom. Nije izustila ni reč, čekala je njegov sledeći korak.
„Došao sam da vidim kako si”, izgovori tiho. „Da li te boli nešto?”
„Ne, ne boli me ništa. Dobro sam”, odgovori tiho.
Prišao je bliže, polako, i uzeo je za ruku. Njegove usne su se spustile na njen dlan, toplo, nežno.
„Drago mi je da si dobro. Zabrinuo sam se…”
Pogled mu se podiže do njenih očiju. Video je kako mu se ogleda u njima — širom otvorene, tamne i jasne. Grudi su joj se ritmično podizale, ali to nije bio strah. Nije bilo treptaja nesigurnosti. Nije bila uplašena. Bila je — spremna.
Nagnuo se i spustio usne na njene.
One ga dočekaše bez oklevanja. Voljno. Željno.
Bogdan, u čijem je srcu vladala nežna potreba za njom, sada se utapao u njenoj koži, mirisu, toplini. Njegove usne su klizile po svakom njenom dahu, po liniji vrata, ramena, nadlaktica, kao da želi da u njoj ostavi tragove svoje duše. Celog života lišen dodira žene koji bi značio pripadnost, dodira koji bi ga umirio, voleo je Teodoru onako kako muškarac voli ženu koju ne sme da izgubi — svim što jeste, bez rezerve, bez očekivanja, samo sa potrebom da je učini srećnom.
Nije se vodio pohlepom, već nežnošću. Nije žudeo za pokoravanjem, već za otvaranjem. Svaki njegov pokret bio je pažljivo usmeren ka njoj. Hteo je da joj pruži sigurnost, spokoj, užitak — da joj dokaže da on nije teret, već dom.
I kada je osetio da se predaje, potpuno, da joj se telo otvara kao cvet u predahu između daha i srčanog otkucaja, Bogdan je postavio nju iznad sebe i šapnuo:
— Ti kontroliši… koliko ti prija. Ako te još uvek boli…
Teodora je zadrhtala, zatečena nežnošću njegove brige, nenavikla na to da neko meri njen bol, a ne svoju potrebu. Polako, oprezno, spustila je svoje telo na njegovo, do tačke gde joj je njegova prisutnost prijala. I kada je našla sopstveni ritam, iznenadila se sopstvenim otkrićem — nije više bilo bola. Umesto njega, u grudima joj je zaiskrila nežnost, i u toj nežnosti nešto opasno… nešto što bi moglo biti početak vezanosti.
Nije znala kako da to nazove, ali znala je jedno — bilo je važno. Važnije od bilo koje političke igre, važnije od laži koje je izgovorila da bi preživela. To što je osećala prema njemu, u tom trenutku, dok su im se tela stapala u jedno — bila je istina.
A onda ga je pogledala. On je već gledao nju, budno, nežno, kao da čita reči koje još nije izgovorila. Pratio je svaki njen pokret, svaki uzdah, prilagođavao se njenom ritmu, strpljivo, sa čežnjom koju nije pokušavao da sakrije. I u toj tišini pogleda, Teodora je prvi put uhvatila tračak sebične želje — da ovo potraje. Ne samo večeras. Ne samo ovu noć.
Svi preostali dani do njegovog odlaska, svih devet, svi su joj se učinili dragocenim. Želela je da ih ispuni njim. Da produži dan, noć, dodir. Da zadrži taj osećaj u sebi — osećaj da pripada, ne kao vlastelinka, već kao žena.
Teodorina spavaća soba postala je njihovo utočište — skriveni svet iza zatvorenih vrata, gde su titule, zakletve i dužnosti ostajale napolju. U tom prostoru, svake večeri, između sveća i tišine, njihove ruke su pronalazile put jedno ka drugom s lakoćom koja ih je iznenađivala. Nije bilo potrebe za rečima; dodiri su govorili više. Bogdan je svakim pokretom, svakim poljupcem i zagrljajem, gradio most između njih, bez sile, bez požurivanja — s nežnošću ratnika koji se predaje u miru.
Pokazivao joj je svojim telom koliko mu je stalo, bez da je ikada izgovorio to naglas. Njegova ćutnja nije bila prazna — bila je teška od neizgovorene nežnosti, od suzdržane čežnje. U svakom pogledu kojim ju je ispratio do sna, u svakom dodiru kojim je obrisao tragove dana sa njenih pleća, Teodora je osećala da pripada… iako nije znala da li pripada njemu ili toj novoj verziji sebe koju je u njegovom naručju tek počela da upoznaje.
Nije mogla da definiše šta oseća. Bilo je prerano, previše, prebrzo. U njoj je sve bio kovitlac — čežnje, iznenađenja, potrebe da ga vidi, čuje, oseti. A opet, svake večeri iznova, nije uspevala da razazna šta se skriva iza njegovih očiju koje su je gledale s toplinom, ali nikada nisu tražile ništa zauzvrat. Nije mogla da odgonetne šta je u njegovoj glavi, da li on nju vidi kao svoju ženu, saveznika, prolaznu nežnost — ili nešto više.
I dok je danju obavljala dužnosti, upravljala ljudima i kućom, noći su pripadale njemu. Onom tihom, prisebnom muškarcu u čijem je zagrljaju osećala ono što nikada nije imala: mir. Nije bio njen vitez, ni gospodar — noću je bio samo njen. I to ju je plašilo više nego što je bila spremna da prizna, jer nije znala kako će se izboriti sa čežnjom kada on bude otišao.
