20. poglavlje
Pismo
Popodne je bilo neobično tiho. Vetar je nosio miris suve zemlje i lišća, dok su senke zamka postajale duže, izdužene i sive, kao da i same tuguju. Teodora je stajala pod svodom glavne kule kada je ugledala Senku kako ulazi, prašnjav i iscrpljen, ali uspravnog koraka i neizbežnog izraza na licu — onog koji najavljuje vesti što niko ne želi da čuje.
Bez mnogo uvoda, Senka joj je prišao i pogledao pravo u oči, govoreći tihim, staloženim glasom:
— Gospodar Bogdan i njegovi ljudi… zarobljeni su. Dragomir ih je poslao kao mamac na zamak Rujevac kako bi mogao sa ostatkom vojske da napadne Suvodol. Ali se prešao ili je bio izdan, to ne znam. Suvodol je bio spreman. Izgubili su više od polovine ljudi u prvom naletu. Nisu imali šanse.
Teodorin pogled se nije ni pomerio. Usne su joj se stisle, a prsti nehajno zgrčili ivicu plašta, ali ništa drugo nije odavalo buru u njoj. Samo je upitala:
— Jesi li siguran?
Senka je klimnuo. — Vojnike sam sreo niz dolinu, povlačili su se razbijeni, prebijeni, izgubljeni. Svi pričaju isto. Nema zvanične objave s dvora. Još. Ali znaće se. Brzo.
Zatim je iz torbe izvukao zapečaćeno pismo i pružio ga:
— Dao mi je da ti predam, bez obzira na ishod. Rekao je… ako ostaneš bez njega, da znaš da je otišao svojom voljom. Ako ostaneš udovica — da se ne stidiš njegove smrti. Ako ostaneš žena izdajnika — da znaš da je izabrao da ne izda sebe.
Teodora je uzela pismo bez reči. Nije zahvalila. Nije klimnula. Samo se okrenula i polako pošla ka svojim odajama, noseći pismo kao da je teže od mača.
U polumraku komnate, sedela je na postelji dok je prstima prelazila preko voskom zapečaćenog pergamenta. Srce joj je bilo prazno i teško u isti mah. Kada je otvorila pismo, reči su joj isprva delovale kao da ih neko drugi čita u njenoj glavi, kao da se ne odnose na nju.
Ali bile su njegove. One njegove rečenice koje su mirisale na tišinu, mudrost i blagost. Na onu toplinu koju je osećala kad joj je dodirivao dlanove, kada ju je gledao bez nametljivosti, a sa razumevanjem koje je retko doživela.
Negde između redova, ‘ako se ikada sretnemo ponovo’ i ‘zauvek tvoj, Bogdan’, pukla je poslednja brana.
Pismo je pritisnula uz grudi, nagnula se napred i prvi put posle toliko godina — zaplakala. Isprva tiho, gotovo bez glasa, a onda je kroz suze počeo da se kruni ceo život koji je gradila na oštrini i samodovoljnosti. Nije plakala ni za majkom, ni za ocem, ni za bratom. Ali zbog Bogdana — zbog tog jednog čoveka koji joj nikada nije tražio ništa osim istine i koji joj je, uprkos svemu, dao sebe — zbog njega suze nisu mogle da stanu.
Shvatila je tada da ga je volela. Da ga voli. I da ga nosi u srcu mnogo duže nego što je htela da prizna. Od trenutka kada mu je stavila nož pod grlo, kada ga je gledala pravo u oči spremna da se brani po cenu svega — znala je. Znala je jer nije mogla da ga povredi. Jer u njegovim očima nije videla strah, već razumevanje. Poštovanje.
I tada je, u tom pogledu, videla svet kakav nikada nije znala da postoji. Svet u kojem žena može biti jaka, a ipak voljena. Svet u kojem je njen um bio cenjen, a ne obuzdavan. Svet u kojem nije bila nagrada niti kazna, već neko jednak.
Bogdan nije tražio da je kazne. Nije zahtevao njenu poslušnost. Gledao ju je kao ravnu sebi, i to ga je učinilo posebnim.
I sada je bio daleko. Možda zatvoren, možda mrtav. A ona je sedela sa njegovim poslednjim rečima pritisnutim uz grudi, ne znajući da li da ih čuva kao zakletvu… ili kao oproštaj.
Teodora je stajala pored prozora, gledajući u maglovitu tišinu pred zoru. Otkako je pročitala Bogdanovo pismo, nešto u njoj se prelomilo — ne lomljivo, već odlučno, kao mač koji pukne na pola i pretvori se u novo oružje. Pognute glave i sklopljenih ruku pozvala je Senku, koji je kao i uvek ušao bez pitanja, ali sa pogledom koji govori više nego što bi ikakva reč mogla.
— Ideš na Ohrid — rekla je tiho. — U manastir Svetog Nauma. Od igumana traži pismo. Neka potvrdi da je moj brat sahranjen u manastirskom groblju. Neka stavi pečat i neka ga napiše svojom rukom. Reci mu da se jedna žena kune u istinu, ali da joj ljudi veruju tek kad monah napiše ono što ona već zna.
Senka je klimnuo bez reči. Iako nije razumeo sve, znao je da je to prvi korak. Prvi u nizu.
U međuvremenu, Rujevac je bio pod obručem tišine i iščekivanja. U popodnevnim časovima, kada sunce zatreperi nisko nad bedemima, kroz kapiju je prošla povorka. Vojnici su vodili čoveka u lancima, krvavih zapešća, prašnjavih obraza i pogleda ispunjenog mržnjom. Dragomir, bivši kralj, sad je bio samo zatvorenik.
Uveden je u veliku odaju u kojoj je ležao Vukan, iznemogao, ali još uvek vladar. Njegova postelja bila je postavljena visoko, na platformi, a oko nje su stajali velikaši: Stefan, Jagoda, vojvoda Tihomir i desetine plemića, nekada lojalnih Dragomiru, sad pokajnički pognutih pogleda.
Vukan je govorio tiho, ali svaka reč mu je odzvanjala kroz salu:
— Dragomire, zbog izdaje, krivokletstva, bratoubilačkih planova i nesvetih saveza… izričem ti kaznu smrti. Za pet dana, bićeš pogubljen pred narodom Rujevca, bez počasti i bez ikoga ko će oplakati tvoje ime.
Dragomir nije trepnuo. Samo su mu zenice zatreperile na reč „pogubljenje”. Nije pitao za milost. Znao je da je više nema.
Vukan je zastao, a potom se obratio svima:
— Moga naslednika ste već upoznali. Stefan, muž moje najstarije ćerke Jagode, postaće vladar ovih zemalja kad mi srce stane. Neka pamti svako prisutan: lojalnost se meri u najtežim vremenima, a on je izabrao pravi čas.
Na izlasku iz odaje, dok su stražari vodili Dragomira, Stefan se zaustavio tik uz njega.
— Bićete pogubljeni za pet dana — rekao mu je hladno. — A dva dana za vama i vaš zapovednik Bogdan Vuković. Nismo hteli da budete zajedno u istom danu. Ipak ste vi zaslužili da se bar dva dana priča samo o vama.
Dragomir ga je gledao s prezirom, bez reči. Pogledao ga je kao zmija koja zna da je otrov već proliven, ali bi ipak da ujede još jednom. No, stege na njegovim rukama bile su prejake. A vreme — suviše kratko.
Stražari su ga poveli niz hodnik, a vrata Vukanove dvorane zatvorila su se s muklim škripom. Bila je to vrata koja se više nikada neće otvoriti za čoveka koji se nekada zvao kralj i koji je lojalnost svog najpouzdanijeg čoveka žrtvovao zarad laskavih reči i nerealnih obećanja.
