5. poglavlje
Ispitivanje pod zavesom
Večera nije bila svečana.
Dve glinene čaše vina, hleb s orasima i supa sa mesom koje nije imalo dovoljno začina. Sve jednostavno, ali pažljivo namešteno – kao pozorišna scena.
Teodoru su sproveli bez okova, ali sa dvojicom stražara iza leđa. Kada je ušla u Bogdanove odaje, zastala je na tren.
Sto u sredini sobe, sveće gore, mapa na zidu, oružje naslonjeno na kovčeg u uglu. Bogdan je sedeo bez oklopa, u tamnoj lanenoj košulji, umoran, ali budan. Posmatrao je svaki njen pokret.
– Sedite – reče bez topline.
– Zarobljenik ne sedi s gospodarima, zar ne?
– Danas… vi niste zarobljenik. Danas ste izvor informacija.
Teodora mu priđe bez hitenja i sede pravo, bez oklevanja.
– Pitajte.
On je pogleda. Oči mu nisu bile sumnjičave. Bile su… radoznale.
– Zašto ste to uradili? Žito, strele, most?
– Zato što ste me napali.
– Branili ste se kao da ste general. A ipak, niste deo nijedne vojske. Ni Vukanove. Ni Dragomirove.
– Tačno – klimnu ona. – Nisam lojalna nikome. Samo ne dajem ono što je moje, kad neko dolazi da mi ga uzme.
On je ćutao.
– Mislio sam da ste spremni da poginete za Vukana.
– Pogrešili ste.
– Zašto ste onda postali simbol njegovog otpora?
– Nisam ja. Vi ste me postavili tu. Vaš napad. Vaša vojska.
Tišina. Samo je vatra u kaminu pucketala.
Bogdan nasu sebi vina i reče, bezizražajno:
– Gde Vam je brat?
Teodora trže glavom. Pogleda ga u oči. Glas joj beše niži.
– Na hodočašću, ne znam tačno gde je sad.
Bogdan se nasloni, pogled mu se ohladi, kao da baca kocku na sto:
– Spremite se, sutra krećemo prema Toplič gradu.Na sledećem saboru, pred svedocima u ime svog brata poklonite glavu i koleno Dragomiru. I priznajte ga za jedinog vladara.
Teodora ne reče ništa.
Ali oči joj nisu skrenule pogled.
– U suprotnom?
– U suprotnom… oduzeće mu se zamak i neće imati gde da se vrati.
Ona ustade. Priđe prozoru. Pogleda noć, zvezde, tamu koja je uvek bila prijatelj onima koji kriju suze.
Zatim se okrenu. Priđe stolu i reče, jasno, bez drhtanja:
– Pristajem. Ali ne zbog vas. Niti zbog Dragomira.
– Nego zbog brata?
– Zbog sebe. Jer i dalje želim da budem ona koja bira. Čak i kad izbor boli.
Bogdan joj ne odgovori odmah. Samo joj pruži novu čašu vina.
– Ujutru krećemo.
– A moji ljudi?
– Idemo svi zajedno. Vi kao glas mira. Oni kao dokaz.
– I vi?
– I ja… dok ne vidimo jeste li neprijatelj… ili saveznik.
Teodora klimnu. Podigla je čašu.
– Neka ostane tako. Dok ne odlučim.
Pre nego što je čaša dotakla njene usne, podigla je pogled.
– I još nešto.
– Slušam.
– Neću poći s vama dok mi ne garantujete da će moji ljudi biti bezbedni.
Zastao je. Nije očekivao zahtev, ali ga nije iznenadio.
– Imate moju moju reč.
“Jutro bez pokajanja”
Zora je bila jasna, nebo čisto kao da se ništa nikada nije zapalilo.
Teodora je izašla iz zamka sama, bez straže. Na sebi je imala dugu tamnu haljinu sa vezom na rubovima, ali rascep sa strane otkrivao je pantalone od grube tkanine. Ispod ogrtača — kožni pojas sa koricama za nož, čizme do kolena. Kosa joj je bila vezana u čvrstu pletenicu, prebačenu napred.
Kad je prišla konju, ne čekajući pomoć, zgrabila je sedlo, naslonila levu nogu i uzjahala u jednom potezu, poput ratnika, a ne dame.
Vojnici su je gledali. Neki sa podsmehom. Neki sa izvesnim divljenjem.
Bogdan nije rekao ni reč. Samo ju je posmatrao. Njegov konj je bio odmah do njenog, ali pogled nije skidao s nje.
Pantalone? pomisli. Pantalone ispod haljine. Naravno.
Kolona se pokrenula. Pet zarobljenih kmetova, desetak stražara, Bogdan i Senka napred.
Teodora je jahala u sredini, ali bez pratnje. Delovala je kao neko ko ne traži zaštitu, već pažnju.
Nakon sat vremena jahanja, kad su sišli sa kamene staze i krenuli uz potok, Bogdan je zastao i sačekao je da mu se pridruži.
– Da nisam znao ko ste, rekao bih da ste rođeni na konju.
– A da ne znam ko ste vi, rekla bih da to ne govorite kao kompliment.
On se osmehnu jedva primetno.
– Samo zaključak. Većina dama traži jastuk. Vi biste tražili mač.
– Već sam ga imala.
Nastavili su u tišini. A on, u sebi, pomisli:
Da jaše lošije, morali bismo je štititi. Ovako… moram paziti da ne juri ispred nas.
U podne su napravili kratak odmor kod potoka. Teodora je sišla s konja bez pomoći, skinula ogrtač i sela na kamen. Pogled joj je bio oštar, ali miran.
Senka, koji ih je posmatrao izdaleka, priđe tiho Bogdanu.
– Neće biti laka.
– Niti bi vredela da jeste. – odgovori on, tiho.
Veče ih je stiglo podno visoravni, na dan hoda od Toplič grada. Na zaravni iznad reke, stražari su podigli logor. Vatra je pucketala, konji su vezani u polukrugu, a straža se menjala po redosledu.
Teodora je sedela odvojeno, oslonjena leđima na veliki kamen. Ispod sebe je imala presavijen ogrtač, ruke prekštene na grudima, pogled uprt u nebo. Nije govorila. Nije tražila šator, iako su drugi već bili pod platnima. Kao da je odbijala svaku udobnost koja bi je mogla omekšati u njihovim očima.
Bogdan ju je posmatrao sa suprotne strane logora. Sedeo je pored Senke, okrenut napola prema vatri, napola prema njoj. Pisma sa jutarnje straže bila su razmotana pred njim.
Nagnuo se tiho ka Senki.
– Kaži mi… jesi li ti ikada video tog upravnika zamka Radinović?
Senka odmahnu glavom.
– Ne. Uvek je neko drugi donosio poruke. A poslenici su pričali da je bolestan. Ili da ne voli ljude. Ili… ko zna šta još.
Bogdan spusti pismo u krilo. Pogled mu se ponovo zaustavi na Teodori. Sedela je nepomično, ali nije delovala krhko. Naprotiv. Njeno ćutanje je nosilo težinu.
– Možda… – izgovori više za sebe – možda upravnik nikada nije ni postojao.
Senka ga pogleda sa strane, zbunjeno.
– Onda… ko je sve ovo vreme donosio odluke i vodio posed?
Bogdan nije odmah odgovorio. Samo je gledao u ženu kraj vatre, kao da mu se odjednom sve slagalice uklapaju.
– Mislim… – reče polako – da je ona vodila zamak sve vreme. I odlučivala o svemu. A mi… mi nismo znali da se krije iza nečijeg drugog imena.
Senka ne reče ništa. Samo klimnu, lagano.
Noć je padala tiho, bez vetra. Logor je svetleo od desetak vatri. Vojnici su šaptali, konji mirovali, a zvezde su, visoko iznad visoravni, treperile poput svedoka nad svima.
Bogdan, ostavši sam uz svoju vatru, još jednom baci pogled ka njoj — i znao je nije bilo upravnika. Bila je to Teodora.
