19. poglavlje
Čast i poslušnost
Dvorac kralja Dragomira bio je tih tog jutra, ali vazduh u prestonoj dvorani bio je zategnut kao struna.
Bogdan je stajao pred kraljem, ramena uspravnih, pogleda čvrsta. U njemu nije bilo ni trunke nepoštovanja, ali ni straha. Sa strane, u polumraku trpezarije, osmehnut kao čovek koji zna da je stekao novu moć, sedeo je Miroslav od Duke, ruku oslonjenih o naslon prestižnog mesta do kraljevog desnog lakta.
Dragomir, odeven u tamnoplavi plašt sa zlatnim vezom, klimnu jedva primetno.
— Bogdane, za dva dana napadate Rujevac.Ti i tvoji ljudi idete frontalno na zamak iz pravca Kaone. Pripreme neka otpočnu odmah.
Bogdan ne uzdahnu. Samo blago podiže obrvu.
— Vaše Veličanstvo, ako smem… frontalni napad bez podrške na tvrđavu kao što je Rujevac… mnogi će ljudi poginuti, uzalud. Da li znamo ko pokriva bok?
Pre nego što je kralj stigao da odgovori, Miroslav se umeša, tonom koji je imao više otrova nego autoriteta.
— Nije tvoje da preispituješ strategiju, već da izvršiš naređenje. Plan je kraljev. Ako on kaže da idete, onda idete.
Bogdan ga pogleda, oči su mu se zadržale na Miroslavu duže nego što je bio red. Nije odgovorio odmah, već se obratio kralju, glasom bez drskosti, ali i bez pokornosti.
— Vaše Veličanstvo… ako mi dozvolite samo jedno pitanje — koja je svrha ovog napada? Šta se želi postići?
Dragomir ne ustade, ali mu se glas promeni. Bio je to onaj ton koji Bogdan nije čuo godinama — hladan, uzvišen, oštar.
— Čast, Bogdane. Vojnici umiru za kralja, a ti si vojnik, zar ne?
Bogdan je ćutao trenutak, potom se polako poklonio.
— Jesam, gospodaru.
Zatim se okrenuo i bez žurbe napustio prostoriju. Znao je da je tu izgubio više nego jednu bitku. Izgubio je poverenje u čoveka kome je služio ceo život.
Dan je bio siv i oblačan, a vetar je donosio miris vlažne zemlje i borovine. U senci guste šume, daleko od glavnih puteva i radoznalih očiju, stajala je stara lovačka koliba — skromna građevina od tamnog drveta, zarasla u mahovinu, s krovom koji je delovao kao da će popustiti pod sledećim pljuskom. Ipak, unutar nje je gorela vatra. Tiho i uporno, širila je toplotu i žućkastu svetlost po prostoriji koja je mirišala na dim, kožu i stare zavere.
Bogdan je ušao, klizeći pogledom po prostoru. Dva stražara u Stefanovim bojama stajala su napolju, okrenuta leđima, ne skrećući pogled sa šume. Nisu mu rekli ni reč, ali je znao da su ga prepoznali. Ostavio je svoj mač kod vrata i prišao stolu u središtu prostorije, gde je stajao Stefan od Rujevca.
Visok, dostojanstven, sa držanjem čoveka koji ne mora da viče da bi ga poslušali. Oči su mu bile tamne, promišljene, lice ozbiljno i nepomično kao urezano u kamen.
— Gospodaru — reče Bogdan, s blagim naklonom — neću vam trošiti vreme. Imam molbu za vas.
Stefan ga pogleda bez izraza, ali se u njegovom držanju mogla nazreti nijansa iznenađenja. Očekivao je, možda, ucenu. Trgovinu. Neku kalkulisanu ponudu. Ali ne molbu.
— Recite — odgovori jednostavno.
Bogdan zastade na trenutak, kao da mu je bilo teško da te reči izgovori. Osetio je kako mu grlo steže ono što mu je uvek bilo sveto — čast, dužnost, vojnici.
— Sigurno znate da mi je naređeno da prekosutra napadnem Rujevac. Kralj Dobrosav šalje mene i moje ljude bez podrške u frontalni napad. Ne ulazim u razloge njegove odluke, niti šta time pokušava da postigne. Ali ono što znam jeste da moji ljudi nisu topovsko meso. Oni su prekaljeni veterani, časni vojnici. I došao sam da vas zamolim da ih poštedite.
Stefan se nije pomerio. Samo mu se obrve blago podigoše, a u očima zaiskri znatiželja.
— Da ih poštedim?
— Napravite zamku. Zarobite ih. Uzmite ih pod svoje. Neka vam se zakunu na vernost. Garantujem vam da ćete dobiti dvesta izvanrednih konjanika koji vrede zlata u svakom okršaju. Mene kao njihovog zapovednika… možete pogubiti javno, za primer u to ne ulazim. Ovde sam da molim za njihove živote.
Tišina se spustila na prostoriju. Vatra je šuštala dok su se tanke grane pretvarale u žar. Stefan je ustao, polako, ne žureći, ali sa autoritetom koji nije tražio dozvolu. Prišao je prozoru i pogledao u tamnu šumu, a zatim se okrenuo Bogdanu.
— Razmisliću. Javiću vam do večeras šta sam odlučio.
Bogdan se još jednom nakloni, tiho, sa poštovanjem.
— Zahvaljujem.
U tišini koja je usledila, vatra je nastavila da pucketa, kao jedini svedok susreta dva čoveka koji su birali razum tamo gde bi drugi birali krv.
Ulov večeri bio je tišina.
Bogdan je stigao u kolibu malo pre sutona, ali stražari su mu već sa kapije preneli poruku: Stefan je odgovorio.
Na drvenom stolu, pod svećnjakom sa voskom koji se topio u tišini, ležao svitak. Pečat Stefanove kuće već je bio polomljen — stražar ga je, kako i dolikuje, proverio pre predaje. Bogdan sede na grubu klupu, razmota pergament i počeo da čita.
“Dogovoreno. Pred stražarskom kulom u dolini Orlovo ždrelo postavićemo zasedu. Tvoje ljude će sačekati šuplja formacija, a kad uđu, naši će ih opkoliti. Neće biti proliveno više krvi nego što je neophodno. Ako tvoja naredba bude jasna, izbeći ćemo sukob. Tebe ćemo zarobiti , sprovesti u zamak i utamničiti do konačne odluke.”
Potpisano Stefanovim rukopisom, precizno i bez suvišnih reči. Pošteno. Pravo viteško obećanje.
Bogdan položi pergament na sto, povuče dlanom niz lice i uze guščije pero. Potom, uze pergament. Ovog puta, reči nisu bile za krunu. Bile su za jedinu osobu koju je voleo.
Naslonjen na sto, sa treperavim plamenom sveće koja je bacala senke po njegovom licu, Bogdan poče da piše.
Teodora,
Ako ovo pismo dođe do tvojih ruku, onda već znaš da je nešto pošlo onako kako sam slutio da hoće, po zlu, Ipak, nisam ti mogao otići, a da ne znaš ono što sam noću pokušavao pokazati pogledom, ali nikada nisam izgovorio.
Nisam znao da čovek poput mene može toliko da zavoli. Ne ženu tvoje snage, tvoje pameti, tvoje tvrdoglavosti. I ne tako brzo. Ne tako potpuno. Ali jesam.I onih deset dana našeg braka me je učinilo najsrećnijim čovekom na svetu.
Ne pišem ti da molim oproštaj. Pišem ti jer te molim da razumeš: nije me izdao mač, izdao me je onaj kome sam služio. I zbog toga sam morao da biram — između slepe poslušnosti i časti, između naredbe i ljudi koji su uz mene stajali godinama. Izabrao sam ljude. I izabrao sam da ne dopustim da budu poklani zbog kraljeve sujete.
Ako me budu zarobili, možda ćeš čuti ružne priče. Možda će ti reći da sam izdajnik. Ne veruj nikome dok ne pogledaš u oči one koji su preživeli.
Ako se ikada sretnemo ponovo, neću biti dostojan da te volim glasno već samo u tišini. Ako me ne bude — odbaci moje ime kao kamen što dalje od sebe.
Tvoj, zauvek,
Bogdan
Noć je bila gusta kao pokajanje. Sveća na stolu već se topila do dna, a Bogdan je sedeo poguren, sa pismom još u ruci. Nije ga čitao ponovo. Nije smeo. Samo je gledao kroz prozor kolibe u pravcu istoka, tamo gde je, iza šuma i dolina, spavala ona koju nije mogao da zaboravi.
Tišina je potrajala još nekoliko trenutaka, a onda je posegnuo za komadom voska, pažljivo presavio pergament i zapečatio ga pečatnjakom iz rane mladosti, onim koji nikad nije koristio u ratne svrhe. Simbol onog što je bio pre no što je postao oružje u tuđim rukama.
Zatim pozva:
— Senka!
Vrata se otvoriše bez škripanja. Njegov najodaniji pratilac uđe, neprimetno kao senka svoga imena, i stade tik uz sto.
Bogdan mu pruži pismo.
— Sutra, kad sve bude gotovo — rekao je tiho, ali jasno — ovo odnesi Teodori. Uz njega prenesi i vest. Da li je udovica. Ili žena izdajnika. Ne znam šta ćeš joj reći, Senka… ali pronađi način da je zaštitiš od sveta koji će želeti da je proguta.
Senka pogleda pergament, pa svog gospodara. Po prvi put u godinama, nije odmah odgovorio.
Bogdan ga pogleda pravo u oči.
— Ovo je moja poslednja molba za tebe. Ostani s njom. Čuvaj je. Nema nikog više kom bih poverio tako nešto.
Senka klimnu glavom, jednom, tiho, kao zakletva. Zatim uze pismo, stavi ga pod prsluk, i nestade iz prostorije, ne rekavši ni reč.
Bogdan ostade sam, spreman da položi sve — za čast, za ljude koji su mu verovali, i za onu koju je voleo više od života.
