13. poglavlje
Dvorska šaputanja
Bogdan je stajao kao ukopan.
Nije trepnuo, nije se pomerio ni za korak, iako su se svi pogledi u prostoriji okrenuli prema njemu — neki sa zaprepašćenjem, neki sa podsmehom, a neki sa strepnjom. Teodorin glas još je odjekivao u njegovim ušima, jasan, odlučan, kao mač koji seče tišinu:
„Biram Bogdana Vukovića.”
Kraljev pogled bio je kao kamen. Radule je brujao, vređao, besneo, ali sve je to bilo udaljen šum za Bogdana. Osetio je krv kako mu se povlači iz obraza, srce kako preskače, ali lice mu je ostalo mirno. Nije govorio. Nije ni pokušao.
Teodora je otišla bez osvrtanja.
Kralj je konačno klimnuo glavom, nemoćno, drugi put poražen na vlastitom dvoru. A onda su se svi razišli — nezadovoljni, zbunjeni, besni… svi osim Bogdana, koji još uvek nije znao šta da misli.
Izašao je poslednji iz dvorane, kao senka.
U hodniku se zaustavio. Osoba koja mu je prošla pored ramena nešto je promrmljala, ali on nije ni čuo. Glava mu je bila teška, misli pomešane.
Nije mu rekla nijednu reč.
Nije mu dala znak.
Nije ga ni pogledala pre nego što je izgovorila njegovo ime pred kraljem.
Zašto?
Da li je to bila igra? Taktički potez? Osveta? Ili…
Spustio se na klupu kraj prozora, daleko od svečane dvorane i kraljevskih slugu. Skinuo je rukavicu i prošao prstima kroz kosu, a onda naslonio glavu na zid. Granit je bio hladan, ali um ga je goreo.
Znao je da nije velikaš. Znao je da nema ništa da ponudi osim časti, mača i prezrenog porekla.
Znao je i da nije zaslužio da bude izabran pred svima.
Ali opet — ona ga je izabrala.
Teodora.
I to ne zato što je bila prisiljena.
Nije bila bespomoćna devojčica. Ona je gospodarica koja je sve vreme vodila zamak. Žena koja je svojim rukama ispisivala naredbe, organizovala straže, prkosila smrti.
I sada je — njega odabrala.
Nasmejao se tiho, bez veselja. Više kao čovek koji zna da ga čeka nešto teško, ali se više ne može skloniti.
— Ako je ovo igra, neka traje do kraja — promrmljao je sam za sebe.
Ali deo njega… deo koji nije znao za politiku, rat, ni hijerarhiju — deo koji je bio samo čovek, muškarac pred ženom koju poštuje i čije srce je kucalo za nju— nadao se da to nije bila igra. Niti osveta. Niti inat.
Nadao se da je u njenom izboru bilo bar trunke onog što je i on ćutke nosio u sebi. Već dugo.
Po dvoru se šapatom brže širila vest nego ijedna kraljeva naredba.
U senkama hodnika, pod svodovima trpezarije, u sobama za poslugu i među damaškim jastucima bogataških klupa, jedno se ime šaptalo sa čuđenjem, podsmehom i strahom: Bogdan Vuković.
— Jesi li čula? Ona je stvarno njega izabrala! — šaputala je grofica Radoslava dok je ljuštila bademe svojim tankim prstima, uz zalogaj zle radosti. — Viteza bez plemićke krvi! Čak ni štit nema, a kamoli grb!
— Neki kažu da joj je on bio ljubavnik i pre nego što je zaveru otkrila… — ubaci se dvorska dama u maslinastoj haljini, prekrivena biserjem i zluradim osmehom. — Zamisli samo — da se takav popeo u njenu postelju…
— Ma ne pričaj gluposti! — otpuhnuo je vojvoda Dobroslav dok je gladio brkove. — Ona je pametnija od toga. Nije to stvar strasti. Ona je time pljunula Dragomiru u lice. Dvaput. Pred svima.
— I još mu uzela reč — reče stari Jerotej, kraljev savetnik u penziji, dok je tiho pijuckao vino iz srebrnog pehara. — Dao joj je slobodu da bira, ne shvatajući da će izabrati upravo ono što niko ne bi smeo ni da predloži. Zato je opasna. Ne znaš s koje strane udara.
— Ali zamisli samo kakva sramota! — kneginja od Mrčajevaca zakoluta očima. — Mogla je imati bilo kog od ovih čestitih, plemenitih muškaraca, a ona se zalepi za zapovednika vojske! Kao neka kmetkinja!
— Ne budimo licemerni — reče knez Uroš od Prizrena, poluglasno, sa neobičnim sjajem u očima. — Svi ovde znamo da Bogdan Vuković ima više časti nego svi naši sinovi zajedno. Njegovi ljudi ga prate jer veruju da ih neće ostaviti u blatu zbog tuđe titule. To je vrednije od zlata.
— Ipak… — dodala je tiho kneginja od Mrčajevaca — …ipak, kralj Dragomir večeras neće spavati mirno. Ovo mu je šamar. I nije kraj, već tek početak.
— Neće joj oprostiti — klimnu neko u uglu. — Niti njoj. Niti njemu.
— I Bogdan to zna — reče Jerotej, spuštajući pehar. — A ipak je ćutao. I ostao. Kao da zna kakva ga sudbina čeka. Ili kao da je već prihvatio.
U kraljevim odajama kamin je dogorevao, bacajući dugačke senke po kamenim zidovima. Dragomir je sedeo za masivnim stolom, pritisnut vlastitim mislima. Njegove šake, čvrsto stegnute oko pehara vina, belele su se od napetosti. Voislav je stajao po strani, ćuteći, čekajući znak da progovori.
Kralj ga pogleda, pogledom u kojem se mešala povređena sujeta, frustracija i nešto opasno — hladna odluka.
— Vidiš, Voislave… — reče tiho, ali svaka reč je nosila težinu čelika. — Svi su mislili da sam ja taj koji vuče konce. Da su mi zahvalni. Da će pokorno da uzmu ono što im dam. I onda… onda mi jedna žena prevrne dasku pred celim dvorom.
Natoči sebi još vina, ali ga ne otpije. Samo gleda tečnost kako se presijava pod plamenom.
— Ne reče ona “ne”, Voislave. Ne reče “ne želim da se udam”. Ne reče “dajte mi vreme”. Ne! Reče “izabrala sam”. Kao da je kralj ona, a ne ja. Pred svima. Pred tim hijenama koje su samo čekale da joj uskoče u postelju i zagrabe deo plena.
Voislav je i dalje ćutao. Znao je da reči sad nisu lek, već gorivo.
— A šta izabra? Najniže rođenog. Mog zapovednika. Mog psa za rat. Time mi je rekla: “Tvoje pravilo, tvoja hijerarhija — ništa mi ne znači.” — tresnu pehar o sto, a vino se razli kao krv po hartiji i vosku.
— Rekla mi je: “Ne bojim se.”
Dragomir ustade, priđe prozoru i pogleda noć. Dvor se spuštao u san, ali on je bio budan, kao zver u mraku.
— Ali svi se na kraju uplaše, Voislave. Samo je pitanje koliko treba da im pokažeš zube. I kad to uradim… neće znati šta ju je snašlo.
Kralj se okrenu ka njemu, a oči mu zabljesnuše nečim neprirodnim.
— Zato… pazi šta ti kažem: neka se venčaju. Neka se raduje. Neka zamisli da je slobodna. Ja ne zaboravljam, Voislave. Samo čekam pravi trenutak.
Voislav blago klimnu. Znao je — osveta kralja će biti spora, promišljena i krajnje lična.
