8. poglavlje
Tišina
Utorak je bio tih, nebo bez zvezda, a logor već utihnuo u prvi san.
Bogdan je stajao na uzvišenju iznad šatora, tamo gde se vetar lomio pre nego stigne do ostalih. Iz navike, posmatrao je straže, osluškivao korake, ali večeras… večeras su mu oči tražile nesto drugo.
U kutku logora, pored skromnog ognjišta, Senka i Teodora su sedeli u tišini. On u senci, ona pored njega, s prebačenim plaštom preko ramena. Između njih — činija s vodom, stara torba sa zavojima, nekoliko trava koje je prethodnog dana našla i prosušila.
Nije bilo mnogo reči. Senka je držao ruku, ona mu je previjala stari ožiljak koji se ponovo otvorio. Pokreti su joj bili sigurni, nežni i tihi. A on… on nije govorio ništa, ali prvi put otkad ga Bogdan zna, nije izgledao sam.
Bogdan se trgao. Zašto ga to uznemirava?
To je samo ratni drug i samo žena kojoj pomažemo da sačuva nasleđe za brata, da sačuvamo red…
Ali Senka se ne otvara. Nikada. Ni pred kim. Čak ni predamnom…
Ona nešto reče tiho, Bogdan ne razume. Ali video je kako se Senkine usne blago pomeriše. Osmeh. Kratak, gotovo neprimetan — ali osmeh.
Bogdan oseti nemir u grudima. Ne bes. Ne ljubomoru. Nešto neimenovano.
Znači, može da ga nasmeje…
U mislima mu se javila slika:
Ona mu drži nož pod grlom.
A sada — mir, pletena korpa, lekovite trave.
Ratnik i čuvar ognjišta. U istoj koži.
Nije znao šta ga više zbunjuje – to što ne može da je svrsta ili to što mu se sviđaju obe strane.
Okrenuo se. Noć je bila duga. Sutra ih čeka još jedan dan, još jedna naredba, još jedan razlog da zaboravi ono što ga sada izjeda.
Ali nije uspevao.
Senka… šta si to video u njoj, što ni ja nisam stigao da priznam sebi?
Velika odaja zamka bila je hladna i bez ukrasa. Samo je karta stajala na stolu, nekoliko sveća i Dragomir oslonjen rukama o ivicu, pogled mu se razlivao po jugoistočnom rubu mape.
Bogdan je ušao i dok se klanjao svom kralju oklopljeno rame je zazvečalo.
– Zvali ste, gospodaru?
– Da. – Dragomir ne podiže pogled. – Imaš novu zapovest.
Zatišje pred oluju.
– Krećeš ka Županiji Crnča. Tamošnji gospodar se premišlja. Ako mu lepo objasniš prednosti vernosti, verujem da će brzo da shvati. Ako ne – znaš šta ti je činiti. Imaš pet dana da sve rešiš i da se vratiš s njegovom zakletvom u rukama.
Bogdan klimnu glavom. Ništa novo. Nasilje obavijeno politikom. Ali dok se spremao da se okrene, Dragomir nastavi, sad mirnijim glasom:
– Usput… rešio sam šta ćemo s Teodorom Radinović. Dugo sam razmišljao kako da je “smirimo”, kako si to lepo rekao. Nešto korisno i… trajno.
Bogdan zastade, ali ne okrenu glavu.
– Udaćemo je. Radoslavu Vlahoviću, treba žena,znaš ga. Dobar čovek, stariji, ali pouzdan, nema dece. Obožava žene s “duhom”, kaže. – nasmeja se sebi u bradu. – Neka se bavi njenim duhom, dok mi vodimo rat. Time ćemo vezati i Radinoviće čvrsto za sebe, a Radoslava dodatno nagraditi. Dva zeca, jedna strela.
Tišina.
Bogdan je i dalje stajao nepomično. Pogled mu je bio zakucan u tamne ploče poda.
– Problem? – upita Dragomir.
– Ne, gospodaru. – Glas mu je bio tih, ali ravan kao led. – Jasno mi je.
– Dobro. Možeš ići.
Bogdan klimnu i okrenu se, bez ijedne reči više.
Vrata njegovih odaja zatvorila su se za njim tiho, ali u njegovim grudima – orila se oluja.
Skinuo je rukavice. Polako. Kao da se boji da će eksplodirati ako nešto učini naglo. Seo je na ivicu kreveta. Ruke su mu poletele ka grudima i zaustaviše se na mestu gde je oduvek bio samo komandni tabor, a ne srce.
Ali sada – bol. Ne rana, ne umor. Srce ga je bolelo.
Radoslav Vlahović…
Star, debeo, razmetljiv. Priča kao da jede rečenice. Pijan većinu dana. A ona…
Pred očima mu bljesnu slika: Teodora kako se smeje nečemu što Senka tiho izgovara, s rukama umazanim melemom. Ne ratnica s bedema. Žena. Živa. Njegova? Nikad.
-Nisam imao pravo da je poželim ! Nisam… ali sam poželeo!
Ustade naglo, prođe rukama kroz kosu, pogleda se u zamućeno ogledalo.
– Bogdane – šapnu sam sebi. – Prvi put… ti nisi zapovednik. Ti si samo čovek. I kao svaki čovek, kasno si shvatio kakvu kralj igra igru.
Noć je bila gusta i tiha. Logor je spavao.
Teodora je sedela uz vatru, presavijenih kolena i s ćebetom preko ramena. Nekoliko svežnjeva lekovitog bilja sušilo se uz kamen. Senka je otišao da proveri straže.
Bogdan je sišao bez oklopa, samo u tamnoj, jednostavnoj tunici. Hodao je tiho, kao da ne zna zašto ide, ali zna da mora.
Zastao je nekoliko koraka od nje.
– Ne spavaš?
– Ne spavam – reče, a da ga ne pogleda. – Navikla sam da budem budna kad drugi spavaju.
Ćutali su. Vetar se tiho zavlačio kroz šatore, zvezde su titrale iznad drveća.
On priđe, sede s druge strane vatre. Ćutali su još.
– Sutra rano krećem – rekao je.
To je bilo sve.
Teodora ga pogleda prvi put. Njene oči su bile mirne, ali budne.
– Na zadatak?
– Da.
– Opasan?
– Svaki je opasan, ako nisi dovoljno oprezan.
– A ti si uvek oprezan, zar ne?
Zagledao se u plamen. Nije odgovorio.
– Vidiš, – nastavi ona, – ne znam kako si pre rata voleo da provodiš večeri, ali teško mi je da te zamislim da sediš pored ognjišta i samo… ćutiš u nečijem društvu.
– Da, u pravu si. Uglavnom sedim i ćutim….sam.
Teodora mu se osmehnu. Blago, kratko, ali iskreno.
– A ipak si ovde. I ćutiš sa mnom.
Ponovo tišina.
– Hoćeš li mi nešto doneti kad se vratiš? – upita tiho, s pogledom u vatru.
– Šta?
– Istinu. O tome da li si išta poneo odavde iz ovog ćutanja kad si otišao.
On je pogleda. Suviše dugo. Suviše duboko.
Ali nije odgovorio.
Ustao je.
– Laku noć, Teodora.
– Laku noć, Bogdane.
Krenuo je.
I nije se osvrnuo.
Ali hod mu je bio teži nego inače. Kao da nešto ostavlja za sobom.
Kao da ostavlja dušu koja vapi za njom i srce koje beznadežno krvari za nečim što ne može da ima.
