17. poglavlje
Bogdanov odlazak
Bilo je to predveče, ono vreme kada sunce pada nisko i celom dvorcu podari zlatnu, gotovo nestvarnu svetlost. Teodora je tek završila s nadgledanjem podela zaliha i, dok se spuštala niz stepenište, spazila je Bogdana kako u dvorištu razgovara sa kovačem. Njegova figura u kožnom prsluku bila je obasjana sa strane, mišići napeti pod slojem znoja i prašine. U tom trenutku, dok je pomerao ruke objašnjavajući neku tehničku zamisao, Teodora nije videla vojskovođu, ni saveznika. Videla je muškarca. Svog muškarca.
Nije znala šta je to tačno u njegovom pogledu kada se okrenuo i ugledao je — ali osećaj koji joj je prostrujao telom bio je snažniji od razuma. Nešto u njoj se pomerilo, u ženi koja je deceniju i po gradila zidove i borila se za svaki pedalj autoriteta.
Nisu izgovorili ni reč. Njegov pogled je bio dovoljan. U sledećem trenutku bili su u jednoj od prostorija u donjem delu zamka — staroj riznici koju više niko nije koristio, a kroz čije rešetkaste prozore sunce bacalo uzane trake svetla na kamene zidove.
Bogdan ju je dodirnuo nežno, kao da traži dozvolu. Nije bilo reči, nije bilo očekivanja. Samo čežnja. A Teodora… ona je prvi put dopustila sebi da ne bude gospodar ničega. Prvi put nije razmišljala unapred, nije analizirala, nije vodila dijalog sa svojim razumom. Samo je osećala.
Odazvala se s neočekivanom željom — ne onom stidljivom, suzdržanom, već žarkom, neodložnom. Njene ruke su mu se obavile oko vrata dok su joj usne tražile njegove, a telo joj je zatreperilo ispod njegovih dlanova. I u tom treptaju trenutka, u zlatnim senkama dana, Teodora je znala — to više nije bio dogovor, ni obaveza, ni strategija. Bio je to poziv, vapaj njenog tela da bude voljeno ne samo noću, već kad god čežnja izbije iznutra i ne može se zaustaviti.
Bogdan ju je poneo, nežno, kao da nosi nešto dragoceno. Položio ju je na staru, zamotanu tkaninu koja je mirisala na lavandu i zaborav. Ljubio ju je žurno, strasno, ne dajući joj vremena da dođe do daha.
Kada se sve završilo, Teodora je ostala ležati na njegovim grudima, u tišini koju nije želela da prekine. Zbunjena sobom, snagom želje, onim što je osetila — a još više onim što je pokrenuo u njoj. Bilo je to novo polje koje nije umela da objasni, nova ona koju nije prepoznavala.
A Bogdan, bez da je znao sve što se u njoj kovitlalo, prstima je prelazio po njenoj nadlaktici, nežno, kao da svira po strunama. Njegov osmeh bio je blag, miran. I možda nijedno od njih nije umelo da izgovori ono što je tinjalo, ali je u toj neplaniranoj, sunčanoj ljubavi bilo više istine nego u svim zakletvama koje su do tada dali.
Jutro je bilo tiho, neobično bez vetra, bez cvrkuta ptica, kao da je i priroda zastala da svedoči odlasku. U dvorištu zamka, pod sivim nebom, kolona konjanika bila je već spremna. Bogdan je sedeo na konju, stamen i uspravan, ali pogled mu je svako malo skretao ka kamenim stepenicama.
Teodora je stajala tamo — uspravna, hladna, dostojanstvena. Ili se barem tako činilo.
U njoj je tutnjalo hiljadu glasova koje nije izgovorila.
Nije mu rekla da joj je svaka noć bila dragocena jer je bio pored nje. Nije mu priznala da je zavolela tišinu između poljubaca više od bilo kakve pesme. Nije ga zaustavila. Nije čak ni mahala.
Bogdan je znao da mora da ode. I da možda više nikada neće videti to lice koje je noćima prekrivao dlanovima. Njihova poslednja noć bila je nalik očaju — kao dvoje ljudi koji pokušavaju da sačuvaju jedno drugo u telu, kad već ne mogu u vremenu. Nije joj rekao zbogom. Samo joj je pogledom ostavio ono što nije smeo rečima: „Voliš li me, bar malo?”
A ona nije odgovorila. Samo je ostala tu, nemirnih očiju i stisnutih usana, dok su konji nestajali u magli puta.
Zamak je bio tih kao nikada ranije. Sluge su šaptali, valjda nesvesni da šapat ne može da razbije prazninu.
Večere su bile bezukusne. Postelja — hladna i ogromna. I svaki ugao prostorije samo je podsećao na njega. Na njegove šake koje su joj oprezno pomerale pramen s čela. Na način na koji je umeo da je pogleda — kao da u njoj vidi nešto više nego što je i sama sebi dopuštala da bude.
Pokušavala je da se vrati rutini. Da komanduje. Da popravlja zidine, menja tkanine, planira obnovu. Ali svaki savetnik koga bi pozvala bio je bleda senka njegove pameti. Svaki kamen koji bi proverila — podsetio bi je da je on znao gde popustiti malter, a gde dodati gredu. Bez njega, zamak je bio samo tvrđava. Bez duše.
Shvatila je da je prvi put volela ne zato što je želela — već zato što nije mogla da se odupre.
“Bogdane, ti si sve ono za čim sam žudela, a nisam smela ni da zamislim da bih mogla imati.”
Uveče bi grlila njegov jastuk i pokušavala da zamisli kako bi joj ruke stavio na ramena i rekao: „Nisi sama.Tu sam”
Ali bila je sama. I to je bolelo više nego išta.
