4. poglavlje
Pogled iz drugog tabora
Na visoravni ispod zamka, Bogdan je sedeo u sedlu, okružen glavninom vojske. Nebo bez boje i dah hladnog vetra činili su sve kao da je nacrtano pepelom.
Pored njega stajao je glasnik, prašnjav i iscrpljen.
— Odbijaju da se predaju.
Bogdan se okrenu zarobljenom kmetu.
— Koliko ih je ostalo u zamku?
— Samo nejač, par kmetova. I gospodareva sestra.
— Vojnici?
— Nema ih.
Bogdan spusti pogled. Nešto mu nije dalo mira.
— Ne verujem ti.
Okrenuo se ka svom zameniku. Senka sa ožiljkom već je bila tu, tiha kao sen, bez reči.
— Ispitaj ga. Ne moraš mu ništa slomiti. Samo… neka se seti šta je zaboravio da kaže.
Tihi ratnik klimnu i nestade s zarobljenikom u pozadini logora.
Bogdan je gledao ka zamku. Bio je suviše tih, suviše miran.
Posle pola sata, Senka se vratio.
— Sestra. Kmetovi – stari, deca. Deset vojnika. Dobro raspoređeni. Nisu nespremni.
Bogdan odmahnu glavom.
— Nema napada bez osmatranja.
Dade znak izvidnici:
— Deset ljudi. Pređite most. Ne približavajte se previše. Samo procenite raspored. Ako ih ima više, povucite se.
Ljudi krenuše. Most je bio spušten, a zamak je delovao tiho i napušteno.
Bogdanov konj frknu, sitno, uznemireno i on oseti neprijatan ubod zebnje u stomaku trenutak pre nego se začuo zvižduk koji je za sobom vukao plameni trag.
Prva zapaljena strela pogodi sloj sena i grana premazanih katranom ispod mosta.
U trenu – plamen je buknuo, a most eksplodirao, pretvarajući se u vatreni zid. Začuše se krici Bogdanove izvidnice koju je gutao dim i vatra. Katran se razlivao i gutao most. Dvojica vojnika su pokušala da se vrate ali je most nestao pod njima.
— Nazad! — povika Bogdan.
Ali vatra je već jurila prema njima. Ispod trave, krhotina i suve zemlje, tanak sloj katrana razlio se u plameni krug – precizno, kao prsti koji grabe.
— Povlačenje iza potoka! Sada!Svi!
Dim se digao kao zid ispred kule koja kao da se smejala njihovoj agoniji.
Bogdan steže uzde.
— Ko god ovo osmislio… zna kako se vodi rat.
Senka je ćutao pored njega.
Bogdan doda:
— I zna kako se šalje poruka.
Tunel ispod zamka bio je tesan, vlažan, mračan.
Koraci deset ljudi i žene koja je bila na začelju krckali su preko šljunka i granja, pažljivo zatrpanog da prikrije izlaz. Sa sobom su nosili samo neophodno — torbe sa suvim mesom, lukove, strele, pojaseve s čuturama.
Konji su čekali iznad, na stenovitom grebenu — gde samo koze idu.
Teodora poslednja izađe. Zastade na kolenima, zadihana, znojava uprkos hladnoći.
— Svi? — šapatom.
— Svi — potvrdi jedan od kmetova.
Ustala je, obrisala čelo i pogledala ka dolini.
Most je bio ugašen, ali se dim se još uvek lenjo vukao oko zamka. Sa druge strane potoka stajala je vojska. U tišini.
I tada ga je ugledala.
Bogdan.
Ušao je u dvorište, predvodeći šestoricu. Hodao je kao da svaki kamen pamti. Mač mu visio nisko. Ruka mu nije napuštala dršku.
Visok. Tamne kose. Bez suvišne opreme.
I nešto u načinu na koji je stajao… upozoravalo je.
Teodora ga je posmatrala, prikrivena travom. Do sada nije znala kako izgleda. Sad je znala. I osećala opasnost. I još nešto – nepoznato, tiho.
Bogdan stade na sred dvorišta. Pogled mu je lutao i beležio. Štala tinja. Kuće prazne. Vrata kule odškrinuta.
Zastao je i podigao je pogled ka grebenu.
Teodora zaleže, tiho kao zver u travi.
Gledao je pravo ka njoj. Nije se pomerao.
— Neko je gore — reče tiho.
Senka priđe.
— Tragovi konja. Nisu otišli daleko.
— Nisu. I gledaju nas sad.
Nije bilo pokreta. Nije bilo vike.
Ali na tren, dva pogleda su se srela.
Kroz dim.
Kroz visinu.
Kroz početak rata.
Teodora oseti kako joj srce preskače.
Ne od straha.Nego od nečeg drugog. Nečeg što još nema ime.
Okrenula se i dala znak za pokret.
Sedla su zaškripala.
A iza njih je ostao zamak – prazan, ali nepokoren.
Noć je legla nad zamak kao crn baršunasti pokrov. Vatra se ugasila. Vojnici su rasporedili straže i razmestili se po hodnicima i polusrušenim odajama. Tražili su znake života — ali kao da je mesto progutalo vreme. Nigde ni glasa. Samo dim koji se još uvijao iz kamenih pukotina i tišina koja je odzvanjala jače od bojnog roga.
Na vrhu zidina, Bogdan je stajao nepomično, dok mu je Senka prišao nečujno, stopljen sa senkama kao uvek.
— I?
— Otišli su. Tragova ima desetak… i jedan lakši, ženski. Prešli su greben. Bez borbe.
— Da ih gonimo?
Bogdan je pogledao dolinu, pa nebo koje se presipalo u mastilo.
— Ne. Preumorni smo. Ako su pametni, daleko su već do zore. A deset ljudi nam ne znači ništa. Sva tri zamka pod našom su zastavom. Zadaci su izvršeni.
Senka je klimnuo i bez reči nestao u tami.
Bogdan je sam krenuo prema gornjoj kuli. Hodnici su odzvanjali korakom, ali bili prazni. Ipak, u vazduhu je ostao trag – nevidljiv i tvrdoglav – miris ružinog ulja. Ne jak. Više kao sećanje koje nije htelo da izvetri.
Na vrhu kule, vrata od hrastovine – otključana. Gurnuo ih je i zakoračio u sobu.
Nije bila raskošna, ali bila je nečija.
Postelja sa pažljivo nameštenim prekrivačem. U uglu – stolica i platno, nedovršen vez: polje cveća koje nikada neće procvetati. Igla zabadena ukoso, kao da je neko pozvan i otišao, u žurbi.
Na stolu uz prozor: češalj, malo ogledalce, drveni sud sa sušenom lavandom, nekoliko bočica. Haljine – pažljivo složene, kao da čekaju povratak.
Bogdan je stajao nasred sobe. Pogledom prelazio po stvarima koje su ćutale glasnije od ičeg.
— Ako je ostavila ogledalce i haljine… — reče tiho. — …šta je onda ponela sa sobom?
Nije znao odgovor.
Ali znao je da je zakasnio. Ne mnogo.
Možda za jedan dan.
Možda samo za jedno pitanje.
Nevidljivi rat
Zora još nije stigla kada je konjski njištaj proparao tišinu zamka.
Bogdan se trgnuo iz sna. Bez razmišljanja, dograbio je mač i potrčao niz stepenice, bose noge tresnule su o hladan kamen, a krv mu je već bubnjala u slepoočnicama.
Kad je stigao do štala — bilo je kasno.
Dvanaest konja. Mrtvi. Pali kao pokošeni. Neki su još trzali zadnjim grčevima, penušava krv kapala je po senu.
Senka je već bio tamo. Klečao je kraj prevrnutog bureta sa žitom, zagrabio šaku, prineo je nosu. Nije rekao ni reč.
Samo je klimnuo.
Bogdan stegnu pesnice. Gnev mu je proključao pod kožom – ali nije vikao. Bio je hladan. Odmeren. Rešen.
— Dosta je igre. Ovo neće proći nekažnjeno.
Okrenuo se ka stražarima.
— Spremite trideset ljudi. Laki konjanici. Krenite za grupom sa grebena. Nađite ih.
Senka već nije bio tu. Znao je. Pošao je bez pitanja.
Bogdan pogleda u nebo, koje je postajalo plavo-crno. I reče, tiho, ne znajući da li govori nebu, sebi – ili njoj:
— Neću stati dok ne nađem onoga ko je za ovo odgovoran.
Ali negde duboko, znao je:
To više nije bila dužnost.
Već opsesija osvete.
Istina pred sabljom
Posle žestoke borbe u šumi, iz koje je preživelo samo petoro, Senka se vratio u zamak vodeći grupu vezanih zarobljenika. Četvoro kmetova. I jednu ženu blatnjavu, krvavu od ogrebotina, ali sa glavom podignutom više nego što su stražari mogli da podnesu.
Bogdan ih je čekao u dvorištu. Pogledom preleteo grupu. I odmah je primetio — ona nije išla poslednja. Bila je u sredini. Kao vođa.
— Ko je među vama komandovao napadom?
Tišina. Pogledi u zemlju.
A onda – ona iskorači i stade ispred njega.
— Ja.
Iz gomile se začu podsmeh:
— Žena? Pa nismo zaista…
Ali pre nego što je iko reagovao, Teodora je već izvlukla kratak nož iz naboranog ogrtača i naslonila ga ispod Bogdanovog grla Pokret brz, precizan. Bešuman.
— Dok tvoji izvuku mačeve, meni je dovoljno da pomerim zglob. Bićeš mrtav pre nego što trepneš. Zato — prestani da se smeješ. Ili ja neću.
Zatim, bez žurbe, napravi korak unazad i baci nož pred Bogdanova stopala.
— Ovo nije slabost. Ovo je izbor. Svesna predaja. Da znaš s kim imaš posla.
Pogledala ga je pravo u oči.
— Moji ljudi su samo izvršavali naređenja. Ja sam odapela strelu koja je zapalila most. Ja sam otrovala konje. Samo sam ja odgovorna. Radi po svom zakonu. Ali ne sudi njima za ono što su moje ruke učinile.—
Tišina je pala – teža od okova.
Bogdan je gledao u nju. U oči koje se nisu sklanjale i usne koje nisu tražile oproštaj.
Zatim se okrenuo straži.
— Zarobljenicu sprovesti u gornju sobu. Straža ispred vrata. Neka se presvuče ako hoće. Ne dirajte je.
— Ostale – u podrum.
Kasnije, dok su se hodnici stišavali, Senka je prišao.
— Ubila je trojicu. Dvojicu ranila. Strelama. Iz tame.
— Da?
— Brža je nego većina strelaca koje sam video. Niko je nije video dok nije bilo kasno. Pucala je mirne ruke. Kao da joj disanje staje kad nišani.
Bogdan klimnu. I ništa više nije rekao.
Uveče, sam u svojoj sobi, gledao je u prazno.
Jedna misao je bubnjala kroz glavu, sve glasnije:
Ko si ti, Teodora Radinović?
