18. poglavlje
Noći bez nje
Hodnici kraljevskog dvora bili su isti kao i uvek — hladni, suviše osvetljeni, prepuni šapata i dvosmislenih osmeha. Ali nešto u njemu više nije bilo isto. Njegovi koraci su i dalje bili sigurni, oklop besprekorno nalegao, lice ostajalo hladno, ali srce — srce mu više nije pripadalo ovom mestu.
Ušao je u prestonu dvoranu dostojanstveno, otresajući prašinu puta sa ramena i izgovarajući pažljivo birane reči:
— Gospodaru, zamak je osiguran. Vaša volja je izvršena. —
Naklonio se kratko, bez pokreta viška.
Kralj Dragomir ga je pogledao ispod oka, kao da kroz njega pokušava da prozre svet koji ne vidi.
— I žena? Jesi li je ukrotio, Bogdane? Ili je i tebe povela u igru ponosa?
— Poslušna je. U njenom je interesu da sačuva ono što joj je ostalo. Razume gde joj je mesto.
Dragomirov osmeh bio je kratak, bez topline. U očima mu se zadržala senka sumnje. Iritirao ga je taj večiti mir u Bogdanovom držanju, tišina u kojoj su mu se krile misli. Bez obzira na godine lojalnosti i neupitnog služenja, nije uspevao da prodre kroz njegovu masku. Svako ima slabu tačku, u to je Dragomir verovao. Samo, Bogdanova mu je neumoljivo izmicala.
— Bićeš uskoro potreban. Zamak Rujevac nešto muti. Pripremi ljude za pohod. Moramo ih podsetiti šta znači poštovati vazalski ugovor!
Bogdan nije trepnuo.
— Rujevac je previše dobro utvrđen i taktički organizovan za običan juriš. Na njega se mora ići iznutra, a i za to je potrebna priprema…
— Priprema je već urađena! — prekinu ga kralj oštro. — Nisam te čekao da se vratiš sa izleta da bih vodio kraljevstvo!
Nije odgovorio. Samo je blago klimnuo glavom, poklonio se i povukao, stežući vilicu.
Ovo neće na dobro izaći. Samo da nju izvučem neozleđenu…
U svojim odajama, daleko od dvorane, daleko od kraljevog pogleda, Bogdan je skidao oklop kao da skida sopstvenu kožu. Telo je bilo umorno, ali misli nisu prestajale. Na jastuku nije bilo traga njenog mirisa, ali u snovima… u snovima je i dalje osećao njen dlan na svom vratu, usne na slepoočnici, dah koji mu topi razum.
U tim noćima, ploveći kroz sećanja, slike njihove bliskosti bile su jedino što mu je umanjivalo pritisak u grudima i zatomljavalo tihu strepnju zbog kraljevih narednih koraka. Nije mogao da dokuči šta ga je toliko bacilo na kolena pred njom. Nije bio slab na žene. Ali Teodora… Ona je bila nešto drugo. Nešto što nije planirao.
Prepoznao je u njoj nešto što je retko sretao: tamni odsjaj usamljene duše. Znao je kako se oseća. Znao je šta znači biti sam, bez podrške, a nositi odgovornost za živote drugih.
A ona — ona tu odgovornost nije nosila olako. Vodila je svoj zamak s više časti nego mnogi ratnici svoje vojske. Da nije brinula o ljudima, ne bi ih pre napada promišljeno podelila i poslala na dve strane. U opsadi je izgubila petoricu kmetova, a mogla je celu poslugu. Njena tiha pronicljivost, bez patetike, bez glume — ta briga za tuđe živote — bila je ono što je u njemu probudilo poštovanje. A poštovanje je bilo temelj na kome je sve drugo niklo. I pre nego što je shvatio, bio je već do pola lud za njom. U ritmu njenog glasa kucalo mu je srce.
“Nema je,” šaputao bi sebi u mraku. “Nema je. A ti moraš da ostaneš čelik.”
Dani su prolazili u zadacima, planovima koje je kralj bez milosti postavljao pred njega, u spletkama, tajnim večerama, savezima sklopljenim i izdanim u istom dahu. Ali kad bi zatvorio oči… video bi njen lik kako stoji na stepenicama, nepomična, dok kolona odlazi. Taj pogled… lomio ga je više nego ijedna rana zadobijena u boju.
Po prvi put u godinama službe, zadaci su mu padali teško. Samo ga je dug vežbanja i snaga koju je brusio kroz decenije mogla držati uspravnim. Samo stara rana učila ga je kako da bol zakopa duboko, a lice ostane mirno.
U njemu je ključao bes. Nemoć. I čežnja — ne samo za dodirom, već i za onom tišinom u kojoj su mogli da ćute zajedno, bez potrebe da išta objašnjavaju. Njen pogled mu je bio sidro. A sada je plutao u dvoru punom zmija.
U kraljevom glasu i pogledu sve češće je osećao pretnju. Dragomir nije više ni krio da Bogdanov brak s Teodorom vidi kao privremeno sredstvo. Kad ga iskoristi — kad iscedi poslednju korist — lako će ga razoriti.
Ali više nije bilo samo pitanje politike. Teodora više nije bila žena čiji se posed štiti naredbom. Bila je žena čije je čelo naslonjeno na njegova prsa nosio kao svetinju.
A on? Morao je da ćuti.
“Još malo. Samo još malo vremena da smislim način kako da te zaštitim.”
Vrata odaje se otvoriše tiho, gotovo nečujno. Senka uđe, ne podižući pogled. Levom rukom se lagano uhvati za desno uvo, kao da ga svrbi, ali pokret je bio previše precizan da bi bio slučajan.
— Gospodaru, rekli ste da ćete izjahati danas da isprobate novog sivca. Jel ostaje da Vam ga osedlam?
Bogdan samo na tren spusti pogled na njegovu ruku, a onda mu lice poprimi vedrinu naučenu na dvoru.
— Da, naravno — reče glasno. — Dolazim za koji čas. Pripremi i novu sedlarsku opremu. Hoću da proverim kako se ponaša na uzbrdici.
Senka klimnu, i izađe bez reči.
Pred štalom, Senka ga je čekao sa dva osedlana konja. Nije rekao ni reč dok mu je pružao uzde. Njegovo ćutanje bilo je sigurnije od svih reči. Bogdan mu klimnu glavom i bez pitanja krenuše ka kraljevskoj šumi.
Nisu govorili. Senka je jahao pored njega, iste dužine koraka, sa istom ravnotežom i istom tišinom.
Na proplanku iza šume čekao ih je Petar Radoslav. Nije nosio kraljevski plašt, niti obeležje loze. Samo lagani putnički ogrtač i pogled u kojem je treperila zabrinutost.
— Gospodaru — reče, spuštajući se u lagani naklon.
Bogdan ga samo kratko pozdravi pogledom, i sjaše sa konja.
— Govori.
Petar pogleda jednom u Senku, pa u Bogdana.
— Nećeš voleti šta imam da ti kažem.
— Reci.
— Kralj je odlučio da te žrtvuje. — Glas mu je bio miran, ali reči oštre kao žilet. — Plan je sledeći: ti i tvoja jedinica napadate Rujevac sa severne strane, pod izgovorom da ćeš razoriti njihove granice. Ali u međuvremenu, glavna vojska biće tajno prebačena ka zamku Suvodol, bez tvoje podrške.
Bogdan ne reče ništa. Nije se ni pomerio.
Petar nastavi:
— Miroslav od Duke je taj koji mu je to predložio. Dok si ti bio odsutan, ušunjao se u kraljevu naklonost, doneo plan napada i zakleo se na vernost. Sada mu šapuće ono što Dragomir želi da čuje. A Dragomir… on veruje da je Vukan u Suvodolu. Misli da će ga uhvatiti na prepad.
— A Vukan? — upita Bogdan.
— Vukan je u Rujevcu. Niko, osim mene i još jednog čoveka, to ne zna. U Suvodolu su ostali samo starci i nekoliko stražara. Kralj će napasti praznu tvrđavu i pobiti nevine. Ali gore od toga je što će tebe pustiti da gineš na drugom frontu, bez podrške. Želi da skrene pažnju tvojim telom, Bogdane.
— Znači Stefan od Rujevca je prešao na Vukanovu stranu? — upita Bogdan.
— Tajno se venčao s Vukanovom ćerkom. Sad su vezani krvlju i učiniće sve da Vukan osvoji vlast. Međutim, šuška se da je Vukan ozbiljno bolestan i da možda neće još dugo… — odvrati Petar.
— Zašto ovo nisi rekao Dragomiru, Petre? — upita Bogdan.
— Zato što u životu nikom ne verujem osim tebi, Bogdane. A Dragomir je izabrao da žrtvuje i tebe i sve nas koji smo mu verno služili. Nisam siguran da je spreman da čuje istinu, niti da mogu da mu je kažem, a da se ne izložim. Ne verujem mu — reče Petar.
— Možeš li da preneseš poruku Stefanu da želim da razgovaram s njim? — upita Bogdan.
Petar se nasmeja šeretski.
— Sve ja mogu, Bogdane… sve!
