9. poglavlje
Kraljevska odluka
Tog jutra kada je Bogdan otišao, Dragomir je pozvao Teodoru u privatne odaje. U njegovom glasu osećao se trijumf i trunčica naslade u očekivanju njene reakcije.
– Teodora, doneo sam odluku. Radi stabilnosti zemlje i časti tvoje porodice… postaćeš žena vojvode Vlahovića.
Teodora ostade mirna i ne dade mu ni trenutka uživanja u svojoj reakciji.
– Razumno– reče mirno – Stabilnost je važna.
Nije spustila pogled.Samo se poklonila – kratko i kraljevski.
Dragomir je na tren oklevao. Kao da je očekivao molbu. Ili suze. Ili bar protest. Ovo… ga je zbunilo i iskreno prizna sebi…uplašilo!
Te noći, Teodora je stajala kraj prozora.
U tamnoj haljini koja nije bila znak žalosti, već oklop. Pogled joj je lutao preko krošnji koje su se na vetru povijale kao vojnici pred naletom jurišne konjice. Njena soba je bila tiha, ali misli su odjekival,bolne, glasne.
Zašto boli?
Zašto je njegov odlazak bio praznina, a ne olakšanje?
Pokušavala da zadrži misli u razumnim okvirima. Bogdan je vojnik, poslat po naređenju. Oduvek je znala da se ne treba da se vezuje za one kojima je mač produžetak tela, a rana samo nova brazgotina. Ipak…
– Nije smeo tako da ode, – promrmlja, i sama iznenađena koliko tiho to izgovara.
Kao da je iz nje izleteo deo koji nije bio pod kontrolom.
Zar je mogao da me pogleda, a da ništa ne kaže? Da zna šta me čeka i da ne učini ni korak da me upozori? I jedan tihi glasić tužno je odjeknuo u njenoj duši – Da ne učini ni korak da pomogne!?
Velika dvorana je bila osvetljena svećama. Muzika je veselo odzvanjala, ali Teodori je zvučalo kao da joj se ruga.
Vlahović debeo i zadihan, sa prstima masnim od pečenja, vinom oko usta, i glasan kao i svi bahatni i osioni ljudi koji o sebi imaju visoko mišljenje, uglavnom neosnovano. Sve vreme je štipao sluškinje dok su prolazile i služile večeru, a onda je u jednu ruku zgrabio komad mesa, a drugom posegnuo za čašom. Sa punim ustima unese se Teodori u lice i prodra se dok mu je hrana ispadala iz usta:
– Lepa ptičica, ali da vidimo kako peva kad legne, ha? – zacvili kroz smeh.
Teodora ničim nije odreagovala. Nije bežala, nije se povukla. Samo je gledala kralja Dragomira u oči dugo. Nije ni trepnula.
U tom momentu Dragomir je postao svestan tišine oko nje. Ljudi su stali s muzikom. Pogledi su se okrenuli prema njihovom stolu, ali ne zbog njega, već zbog nje. I tada je shvatio ono što je znao i pre , ali mu njegov muški ponos nije dozvolio da se osvrne na to: “Bacio sam bisere pred svinju!” Njegov ponos se bunio , ali nije bio slep. Znao je, napravio je taktičku grešku. Zbog jednog lojalnog saveznika, stvorio je neprijatelja s čistim srcem, bistrom glavom i – što je najgore – narodom iza sebe.
A, zbog svog ponosa, jer ga nije pogledala kao muškarca već ga je kao dostojan protivnik preveslala kad nije klekla u dvorani, pokušao je da se osveti. I koliko god da je uživao u smišljanju njenog poniženja, shvatio je koliko je ponizio sebe ovim gestom. Nedostojno čoveka, nedostojno kralja, nedostojno muškarca!
Dan kasnije ju je pozvao ponovo u svoje odaje.
– Tvoj brat je kad se vrati može da ide i obnovi zamak, uz moje blagoslove – rekao je u pokušaju da bar malo popravi učinjeno.
– Zahvaljujem – odgovorila mu je smireno, bez ikakvog znaka da ceni njegov gest – On će znati da ceni vašu velikodušnost.
– A ti?
– Ja ne tražim ništa.
– Ali možda ti nudim.
– Onda nudite ništa.
Pogled joj je ostao nepokolebljiv toliko da je Dragomir prvi skrenuo pogled.
– Neću praviti probleme, ako ste to želite da znate – dodaje mirno. – Ali ne tražite od mene odanost, kad ste je prodali za tanjir masti i prljave prste.
A zatim mu se naklonila i ostavila u tišini…njegovoj..
Teodora je sedela na kamenoj klupi u dvorištu palate. Noć je bila sparna, mesec mutan iza oblaka. Nije mogla da spava. Prstima je prebirala po ivici haljine, misli su joj bile razbacane kao razbijene strele na bojnom polju. Koračanje iza njenih leđa nije je iznenadilo. Već neko vreme je oećala zadah svog verenika pre nego što bi ga ugledala.
Vlahović je sišao sa stepenika noseći bokal vina, s licem rumenim i sjajnim od znoja.
„Eh, tu si, ptičice moja,” promumla i spusti se pored nje, preblizu da bi bio uljudno. „Bežiš od proslave? Zar ne voliš pesmu i veselje?”
Teodora nije odgovorila. Pogled joj je ostao uprt u tamu vrta.
Vlahović je otpuhnuo, srknuo iz bokala pa obrisao usta rukavom. Onda joj se nagnuo bliže.
„Znaš… nisi ti kao druge. Previše si ponosna. Ali to će vreme ispraviti. Kad budeš moja žena, naučićeš da klekneš… kad i gde treba.”
Njen vrat se ukoči, ali i dalje nije rekla ništa.
„Ne volim kad me gledaju s visine,” nastavi on. „A ti stalno tako. Kao da ne znaš da žena treba da zna svoje mesto.”
Pokušao je da joj dotakne rame, ali ona se povukla.
„Pazi šta radiš,” rekla je mirno.
„Oh, nemoj tako. Bićemo muž i žena. Mogu ja da budem nežan, ako mi se pruži prilika.”
Zamahom je ustala. Nije vikala, nije bežala. Samo je stajala nad njim kao nad mutnim potokom u koji ne bi zgazila ni da gori.
„Nećemo biti ništa osim neprijatnosti jedno drugom,” rekla je. „A ni to neće trajati dugo.”
Vlahović se nasmejao, ali u njegovim očima bilo je nešto što je ličilo na oprez. Kao da je po prvi put primetio da ova žena nije dovedena da ćuti i rađa.
Teodora se okrenula i otišla, a u njenom hodu više nije bilo dvorske uzdržanosti. Samo odluka.
