11. poglavlje
Izneverena nada
Teodora je stajala kraj prozora svoje odaje, posmatrajući kako kapije kule ostaju zatvorene, iako je već dva dana znala da se Bogdan vratio. Senka joj je rekao, usputno, bez ikakve važnosti u glasu:
„Vratio se. Kralj ga opet pozvao, neki novi zadatak.”
Zadržala je dostojanstvo pred njim, ali kad je ostala sama, reči su eksplodirale u tišini:
„Glupačo. Čemu si se nadala!?”
Oborila je pogled, dlanovima uhvatila ivice stola pred sobom i šapatom nastavila, kao da bi priznanje bolelo manje ako ga ne izgovori naglas:
„Da će makar doći da me vidi. Da će me potražiti.”
Zatvorila je oči.
„Koliko sam samo umislila. U njegovim pogledima sam tražila toplinu. U njegovim rečima – zaštitu. A sve je to bila samo maska, vojnička učtivost. Sve u službi kralja…Zadatak….to sam ja”
Zastala je, ali bol je navirao kao prolećna voda.U tom trenutku, u njenoj duši više nije bilo mesta za romantične snove. Samo gorka rezignacija.
„Ako se izvučem iz ove veridbe”, reče sebi, „otići ću u manastir. Kod tetke. Previše sam svetla ugasila u sebi zbog ljudi koji nikad nisu ni pokušali da ga zapale.”
Par dana kasnije, rano ujutro na stazi između štale i pomoćnih prostorija, Bogdan je razgovarao s jednim konjušarom kada je začuo zvuk kopita. Okrenuo se instinktivno, a kroz maglu jutra, ugledao je nju.
Teodora – u jahaćem ogrtaču, kose vezane u pletenicu, hladna i dostojanstvena.
Ugledala ga, usporila korak konju i klimnula glavom. Bez osmeha. Bez reči.
I odjahala.
Bogdan je ostao da gleda za njom, iznenada nesiguran u ono što zna. Uvek je mogao da pročita ljude, ali sada… nije znao ni šta je videla, ni šta je osećala, ni zašto ga nije pogledala duže od tog jednog treptaja.
Bio je naviknut da zna gde mu je neprijatelj. Naviknut da zna kada ga neko mrzi, a kada poštuje.
Ali ovo… ovo je bio zid. Zid koji nije postavio on.
„Šta li sam učinio”, promrmljao je tiho, više za sebe nego za svet.
I po prvi put nakon mnogo godina, Bogdan nije znao da li je bitku već izgubio… ili tek treba da je započne.
U zamku Vlahovića, veče je teklo uz vino, masnu pečenicu i bučan smeh. Petar Radoslav, u skupocenom, ali blago zgužvanom ogrtaču, sedeo je zavaljen među lokalnu vlastelu, razbarušen i rumen u licu. Čaša mu je visila iz ruke, a oči mutne od vina… ili se bar tako činilo. Svako malo podrigne ili se besmisleno zakikoće dok ponavlja poslednju rečenicu nekog viteza, a okupljeni ga već zovu „dvorski lakrdijaš”.
U jednom trenutku, dok je vitez Gojko ponosno pripovedao kako je naterao seljake da mu grade odaju za kupanje s grejanjem, Petar je teatralno spustio glavu na sto, zahrkao i ostao nepomičan.
— Odnesite ga u sobu, nek ne kvari ton večeri — reče Vlahović slugi i odmahnu rukom.
— Odveli su ga i prošli put, eno onaj čupavi ga vukao niz stepenice kao džak brašna — dodao je neko i svi se ponovo nasmejaše.
Dvojica slugu zgrabiše Petra, koji se nije bunio, već samo mrmljao nešto nerazgovetno, i izneli ga iz trpezarije. Na stepeništu su komentarisali:
— Ode gospoda u Crveni salon da bistre politiku. Kao da išta novo mogu da smisle.
— Ma ko će da sluša te njihove baljezgarije… — reče drugi.
— U pravu si, niko. — nasmejaše se i tresnuše Petra na krevet.
— Nalio se k’o svinja. Do jutra se neće ni okrenuti. — promrmlja jedan i zatvori vrata za sobom.
Čim su njihovi koraci utihnuli, Petar otvori oči, skoči s kreveta, skide ogrtač, navuče tamniji plašt i lagano se provuče kroz hodnik. Ušao je u biblioteku i prišao kaminu. Pomerio sliku na zidu – iza nje se krio mali prozorčić, jedva širi od dlana, koji je gledao pravo u Crveni salon.
Sakriven u senci, prisluškivao je.
Petorica velikaša, među njima i Vlahović, sedeli su uz oganj i nazdravljali. Jedan mu je bio okrenut leđima, ali ostali su mu bili poznati. Govorili su otvoreno:
— Dragomir je slab. Ume da vlada mačem, ali ne ljudima.
— Ako ga ne uklonimo sad, zakasnićemo.
— Svadba je prilika — reče treći — veselja, piće, gužva. Kap otrova i gotovo.
— A posle toga… delićemo sve što je ostalo od njegovih pristalica.
Nazdraviše, pogledi im se sretoše u zaverničkom sjaju.
Petar se već vraćao u sobu kada je čuo kako neko dolazi hodnikom. Brzo ponovo obuče ogrtač, zgužva kosu, i tresnu se licem na postelju, taman na vreme da sluga zatekne „mrtvog pijanog” gospodina kako hrče kao pre nekoliko sati.
Ujutro, Petar je ispraćen iz zamka, obučen kao trgovac, jarko obojen plašt zamenjen jednostavnom smeđom kabanicom. Dok je sedao na konja, Vlahović, trljajući slepoočnice od mamurluka, upita slugu:
— Je l’ bio neko pred njegovim vratima cele noći?
— Ja, gospodaru. Nije se pomerio. Hrkao je ko medved.
Vlahović ga sumnjičavo pogleda, zatim samo odmahnu rukom i uđe nazad u zamak.
Petar je, ne gubeći vreme, krenuo ka obližnjem izvidničkom punktu gde ga je čekao glasnik da prenese poruku. Brzo je zajahao i krenuo prema dvoru — da prenese vesti čoveku koji ih je jedini mogao upotrebiti kako treba.
U dvorani obasjanoj podnevnim suncem, Bogdan je stajao kraj prozora s razmotanom pergamentom u ruci. Petrovo pismo bilo je kratko, ali sadržajno. Pet imena — svi ugledni velikaši. I šesto… bez lica, bez imena, tek senka u zavereničkom krugu. „Jedan mi je bio okrenut leđima, nisam mogao da ga prepoznam. Glas mi je bio poznat, ali maskiran… kao da namerno menja ton,” pisalo je.
Petar je opisao razgovor u Crvenom salonu, a rečenica koja je odzvanjala kao truba pred bitku bila je jasna: „Planiraju da Dragomira otruju tokom svadbe.”
Bogdanov pogled se zamutio na trenutak, ali se brzo sabrao.
Kraljeve odaje bile su tihe kad je ušao. Dragomir je sedeo nad mapom granica, ali kad je spazio Bogdana, oči su mu se suzile, kao da je osetio težinu vesti pre nego što su izgovorene.
— Vratio se Petar, gospodaru — reče Bogdan mirno. — Slušao je njihov skup. Imamo imena. Pet sigurnih. Šesto… zasad nepoznato.
Dragomir se uspravio.
— Imena? Reci mi.
Bogdan ih je izgovorio jedno po jedno. Sa svakim imenom, kraljevo lice se menjalo. Čelo mu se namrštilo, usne stisle. Posle poslednjeg, zakoračio je ka prozoru, podigao ruku i snažno je zario u drveni okvir.
— Ne mogu da verujem… Stari Zoranović, pa on je kršteni kum moga oca… — promrmljao je. — I Mitrov? Ovaj svet nema ni trunku časti više.
Zatim se okrenuo naglo:
— Svadba. Planiraju da me otruju, zar ne? — u glasu mu nije bilo straha, već gađenja.
— Tako kažu — potvrdi Bogdan.
Nastala je tišina. Kralj ju je prvi prekinuo.
— Mogu da predupredim sve. Zatvoriću dvor. Biće im suđeno odmah, pred svima. Da vide šta znači pobuna!
Bogdan je ostao miran.I znao je da su zaverenici zapečatili svoju sudbinu.
