14. poglavlje
Igra za život
Svetlost zore jedva je dodirivala visoke prozore kraljevskih odaja kada je Bogdan kročio unutra. Hladan kamen pod nogama, tihi zvuk koraka – ništa u njegovom držanju nije odavalo nemir. Stajao je mirno, uspravno, ruku spuštenih pored tela, pogledom usmeren ka podu, ali bez podaničke poniznosti. Čekao je.
Dragomir je sedeo kraj stola, premeštajući prste po ivici pehara sa vinom. Oči su mu klizile preko Bogdanovog lica, tražeći pukotine. Znao je da ih neće videti, ali je svejedno pokušavao. Niko nije poznavao njegovu sujetu bolje od Bogdana, a baš ta spoznaja činila je ovaj susret opasnim.
— Kako se osećaš — zapita kralj kroz napola ciničan osmeh — sad kad si isprošen?
Bogdan je podigao pogled i blago klimnuo. U kraljevom glasu prepoznao je bes. Tiho gorak, još uvek kontrolisan, ali tu. Ispleten u rečima, skriven iza šale.
— Iskreno — odgovori hladno — nisam očekivao da će me Vaše Veličanstvo upotrebiti za smirivanje nepokornih žena. Ali ako je to sledeći zadatak… samo recite. Hoćete da je uklonim?
Rečenica, izgovorena mirno, bez drhtaja, zazvučala je u prostoriji poput udarca biča. Dragomir zatrepta, ali brzo se pribra. Iznenadilo ga je to, iako nije pokazao slabost. Tek su mu se usne jedva primetno zategle, a pogled zastao u kratkom procenjivanju.
Bogdan je znao. Znao je da je tišina njegov saveznik. Nije reagovao juče jer nikad nije. U tome je bila njegova snaga. Dragomir je to sada ponovo otkrio – koliko je zapravo nezgodno imati pored sebe čoveka koji ne gradi karijeru na laskanju, koji ne skače da bi bio viđen, koji ne moli za zahvalnost.
Kralj otpuhnu, polako.
— Ne. Sad bi to bilo previše očigledno. Moraš da je oženiš. Ne mogu da pogazim svoju reč pred dvorom.
Bogdan ne reče ništa, ali mu se obrve blago spojiše. Kralj primeti grimasu i podiže obrvu.
— Imaš problem s tim?
— Vaše naređenje nikada nisam doveo u pitanje — reče Bogdan jednako smireno. — Neću ni sada. Da li sam srećan zbog ovoga? Nisam. Ali šta je tu je.
— Ne razumem te — reče Dragomir, sad već nestrpljivo. — Bez obzira na sve, izabrala te je velikaška ćerka. Trebalo bi da budeš počastvovan.
— Baš zato i ne želim da budem zahvalan. Pogotovo ne jednoj ženi.
Tišina koja je usledila bila je gusta, neugodna. Dragomir se nagnuo ka stolu, gledajući ga ispod oka. U tom trenutku, želeo je da zna šta se vrti Bogdanu u glavi, ali znao je da neće saznati ništa više od onoga što mu se izgovori. I to ga je ljutilo više od svega.
— U redu. Sad je stvar gotova.
— Onda Vas molim — reče Bogdan bez zadrške — da mi dozvolite da je sklonim s očiju. Venčajte nas što pre. Odvešću je u onaj njen zamak i ostaviti tamo. Dvor će još malo brujati o mom udomljavanju u velikaške redove, pa će preći na sledeću zabavu. A kada prođe neko vreme… daćete mi znak da se pozabavimo njom. Tiho.
Dragomir ga je gledao još nekoliko trenutaka, procenjujući, mereći svaku reč koju je čuo. Osetio je kako mu se u grudima rađa nelagodna sumnja — da ovaj čovek, kojeg je godinama držao za odanog psa, možda ipak ima sopstvene planove.
Ali s druge strane… upravo zato ga je i voleo koristiti. Što je znao da će, kad mu nešto poveri, to biti obavljeno bez pitanja. Bez sumnje. Bez traga.
— Bogdane, moj verni prijatelju — reče, sad već sa zlobnim osmehom — uradićemo tako.
Bogdan klimnu, kao da mu je upravo poverena još jedna opsada, još jedno uporište koje treba osvojiti bez buke.
A dok je izlazio iz prostorije, koracima jednako tihim kao na ulazu, pomisli:
Odložili smo najgore. Za koliko – videćemo.
Ali znao je jedno — nije pristao da sluša naredbe. Pristao je da igra. I igrao je za njen život.
U predvečerje, dok su poslednje zrake sunca padale preko kamenih zidova kraljevske kule, Teodora je stajala pored prozora, oslonjena o okvir. Pogled joj je bio uprt ka zapadu, ali joj je misao odavno bila ispred svih puteva koji su vodili odavde. Na korake iza sebe nije se ni osvrnula.
„Znao si da ću te pozvati”, rekla je tiho. Nije bila potreba da proverava — znala je da je tu. Bogdan je stajao u senci, miran, neprimetan, kao senka koju nikad nisi siguran da li si video ili zamislio.
„Znao sam”, odgovorio je jednako tiho.
Okrenula se tada i pogledala ga. Njegovo lice, kao i uvek, zatvoreno, ali stabilno. Nije se mogao uhvatiti ni tračak nepoverenja, ni pitanje. Bio je — spreman.
„Pretpostavljam da ti dugujem objašnjenje”, započela je, ali bez kajanja, bez topline u glasu. Bila je to konstatacija, ne izvinjenje.
„Ne duguješ ništa”, rekao je.
„Ipak”, nastavila je, „da ne bi mislio da je u pitanju kapric, ili osvetnički hir… izabrala sam te jer si najbolji mogući izbor.”
Bogdan je ćutao.
„Zato što si mudar”, nastavila je. „Jer znaš kad da ćutiš, kad da deluješ, a kad da čekaš. Jer ti ljudi veruju ne iz straha, nego zato što znaju da ih nećeš žrtvovati za tuđu slavu. Zato što poštuješ red, ali nisi slep za pravdu. I… jer znam da te kod kuće nikad nema.”
Prvi trzaj u njegovim grudima bio je gotovo neprimetan. Kao da mu se dah nakratko zadržao u grlu.
„To poslednje je važno?” upitao je, bez gneva, bez očaja. Samo je želeo da razume logiku.
„Najvažnije”, odgovorila je. „Potrebna mi je sloboda. Neko ko će me štititi formalno, a ne zadirati u moj život. Ti si vojnik. Znam da ćeš nakon svadbe otići. I nadam se da ćeš se zadržavati što je moguće ređe.”
U tišini koja je usledila, Bogdan je zamišljao kako bi se neka druga žena možda osmehnula, pognula glavu, postidela se svojih reči. Teodora nije.
„Ti ne tražiš muža”, rekao je naposletku. „Tražiš štit.”
„Da”, klimnula je. „A ti ne tražiš ženu. Zar ne?”
Pitanje je ostalo visiti u vazduhu.
„Ne tražim ništa”, odgovorio je. „Ali dobio sam tebe.”
Teodora ga je pogledala, po prvi put pažljivo, kao da traži trag u njegovom licu, ali nije ga našla. Ipak, dodala je:
„Jedino što još tražim jeste da uveče, prve bračne noći… makar formalno… potvrdimo brak. Pravni savetnici moga oca naučili su me da crkva priznaje samo ono što je ozvaničeno. Ako brak ne bude potpun, kralj bi mogao da ga razvede kad mu se prohte, i uvali me u ruke nekoj nadobudnoj svinji sa titulom.”
„Razumem”, rekao je Bogdan. I zaista jeste. A opet, svaki deo njega se protivio da je dotakne kao muškarac ženu — jer nije bila obična žena. Bila je ratnica, gospodar, politička igračica. Nije znao da li bi je mogao dodirnuti, a da je ne povredi. A još manje je znao da li bi mogao — a da ne zavoli.
„Dobro”, rekao je. „Biće kako želiš.”
Teodora nije rekla „hvala”. Samo je klimnula, okrenula mu leđa i nastavila da gleda kroz prozor, kao da je upravo zaključila još jednu bitku. A on se okrenuo ka vratima, sa osećajem da je upravo počeo rat u kojem neće znati kad je ranjen — sve dok ne bude kasno.
