2. poglavlje
Vojnici, glasnici, pripreme
Vetroviti jutro u Toplič gradu mirisalo je na konje, ulje za mačeve i zategnutu tišinu između naredbi. Ispod bedema se dimilo iz poljskih ognjišta. U šatorima su se na žar stavljali komadi mesa, dok su čizme gazile po rosnom blatu, ostavljajući duboke tragove. Oružje se proveravalo i premazivalo, točkovi kola podmazivali, a štitovi ređali duž unutrašnje strane bedema kao da već sutra dolazi bitka.
Dragomir je stajao nad stolom raširenih karata, s rukom na bradi i pogledom koji se zadržavao na krajnjoj tački mape – severozapadni pravac, uz reku, ka kamenoj tvrđavi na visini. Sa leve strane bio je Bogdan, ćutljiv i skoncentrisan.
„Zamak Radinović,” reče Dragomir, dodirnuvši prstom oznaku utvrđenja na karti. „Nije najveći, ali ako ga dodamo pod naše skute, zatvaramo pristup Raškoj sa te strane. Tu se odlučuje ko će vladati dolinom.”
„Gospodar Radinović je na hodočašću” dodade vojvoda Blagoje koji je stajao sa druge strane stola. „Tvrđava je pod nadzorom upravnika. Star čovek, vojno neiskusan. Redovno šalje izveštaje kraljevskoj žitnici, ali ne zna se gde mu je srce.”
„Zato i kažem da je to najlakši zalogaj,” reče Dragomir. „Ne treba ga napadati odmah. Ako upravnik pokaže znake kolebanja, neka se uđe i uzme. Ako zatvori kapije – uzeti ga na prečac.”
Zatim se okrenu Bogdanu. „Započni pohode. Kreni prema Beli bregu i Zvečancu, tamo se već njišu. Ako budemo dovoljno brzi, uzećeš ih bez otpora. Ostavi Radinović za kraj. Ako tu zadržiš kontrolu, Raška je naša.”
Bogdan samo klimnu. Dragomir mu pogleda u oči, kao da traži neku potvrdu, ali nije je bilo – nije bilo ni potrebe. Godinama su ratovali zajedno. Njegov verni vojvoda je znao kako se osvajaju tvrđave.
„I…” dodade Dragomir s nekom nehajnom dozom podsmeha u glasu, „znam da Radinović ima neku sestru u tom zamku, neku usedelicu, čini mi se. Ako je i tamo, ne bi trebalo da pravi smetnju. Nikad se nije udavala, koliko sam čuo, ni jedan vlastelin je nije hteo. Neka ti ne bude prepreka.”
Bogdan nije komentarisao. Samo je koraknuo unazad, naklonio se i nestao iz odaje.
U logoru je vetar rasplamsavao vatre dok su trube oglašavale prve pripreme. Konji su već bili zategnuti u opremi, a čete se formirale u redove za prozivku. Uz šator vojvode Bogdana vukli su se mirisi kože, znoja i železne discipline.
Bogdan je hodao između redova, pregledajući svakog konjanika. Noge su mu tonule u meko blato, ali nije usporavao. Kapetan konjičke garde izveštavao je o zaliha: hleba za četiri dana, sušenog mesa za sedam, vode za tri. Oružar je potvrdio da su svi mačevi naoštreni, strele u rezervi, okovi proverenih mehanizama bez slabih tačaka.
„Potkovice?” upita Bogdan.
„Svež set stavljen juče. Samo deset konja iz trećeg reda treba proveru,” reče mladi kovač, oborenog pogleda.
Bogdan klimnu i nastavi dalje, bez reči odobravanja. Bio je poznat po tome što ne hvali, ali pamti.
Iza njega, u tišini kakva se stiče godinama na bojištu, koračao je Senka – tiho, nečujno, s rukom na dršci mača. Bio je Bogdanov najverniji pomoćnik, ali i više od toga. Legenda u vojsci, čovek bez pravog imena, poznat samo po svom nadimku. Prošlost mu se nije znala. Neki su šaptali da je bio izgnan vojvoda, drugi da je preživeo izdaju brata i ostao bez imena, ali nikada bez časti. Sa ožiljkom koji mu je sekao lice od slepoočnice do vilice, izgledao je kao utvara iz druge epohe.
Njegovo prisustvo uvek je značilo da se nešto ozbiljno sprema.
Kada su završili inspekciju, Bogdan se povukao u svoj šator, a Senka za njim. Na improvizovanom stolu ležala je nova karta, s već označenim pravcima kretanja prema Beli bregu, Zvečancu i — zamku Radinović.
„Znaš li nešto o toj sestri?” upita Bogdan, ne podižući pogled sa karte.
Senka odmahnu glavom. „Ništa što bi vredelo zapamtiti.”
Bogdan ne reče ništa. Samo se uspravio i pogledao ka šatorskom otvoru.
„Pa dobro,” reče naposletku. „Vreme je da saznamo ko to sedi iza tih zidina.”
Kad je Senka izašao iz njegovog šatora, Bogdan raskopča svoju odoru i sede na drvenu stolicu, pogled prikovan za vatru koja je tiho pucketala na sredini prostorije. Plamen je bacao senke po zidovima, kao da i sam predoseća da se sprema nešto mračno i veliko.
— Još jedan rat na pomolu, još krvi, sakaćenja i besmislenog iznurivanja zarad krune — promrmlja tiho sebi u bradu.
Da je njegove misli čuo Dragomir, odrubio bi mu glavu bez premišljanja. Ipak, bilo je istina. Ko bi pomislio da je upravo njemu, vojvodi, zapovedniku vojske, bilo dosta rata? Ali jeste. Umorio se od svega.
Njegova majka, najmlađa kći iz velikaške porodice s juga, bila je samo jedna u nizu očevih zavodničkih pobeda. Koliko je Bogdan znao, on je bio jedini preživeli nezakoniti sin vojvode Radeta. Ako ih je tokom godina bilo još, nijedan nije dočekao mladost. Ocu na čast — a uprkos slabo prikrivenom negodovanju zakonite gospe Stojane — priznao je sina izvan braka. I više od toga. Poveo ga je sa sobom kad mu je bilo osam, nakon što se majka zamonašila. Doveo ga je u porodični zamak Brisani most i omogućio mu viteško obrazovanje jednakog ranga kao i zakonitoj deci.
Gospa Stojana — lepa, hladna i ponosna — nikada mu nije oprostila. Nije ga otvoreno odbacivala, ali nikada nije ni pokušala da mu bude majka. Bogdan je to znao. I trpeo.
Bez doma, bez prave pripadnosti, bez korena, naučio je da bude tih. Da osluškuje. Da se ne nameće, ali da bude prisutan. Svu energiju usmerio je na savršenstvo u borbi. Koplje, mač, luk — nije bilo oružja koje nije proučio do srži. Iza štita i znoja nalazio je mir.
Kad nije trenirao, bežao je u biblioteku obližnjeg manastira, tražeći utehu među pergamentima. Monah Jerotije mu je otvorio vrata znanja. Do sedamnaeste godine, Bogdan je već bio upućen u osnove grčke i arapske nauke, proučavao je Platonova dela o svetlosti i materiji, slušao rasprave o optici i brojevima. Nikada nije znao zašto ga to toliko privlači. Možda zato što su knjige bile jedini svet u kojem njegovo poreklo nije značilo ništa.
Njegove učenje i mudrost nikada nisu imali praktičnu primenu. Ali njegove viteške veštine i urođena sposobnost da uliva poverenje ljudima, učinile su ga nezamenjivim. Na granici je stekao ime. Pod Dragomirom — moć. U tridesetoj, bio je više od vojnog zapovednika. Bio je simbol snage i tihe odanosti.
Ali u dubini duše, ostao je ono što je uvek bio: sin bez nasleđa, bez ognjišta. I kad bi se ratovi završili, kad bi se krune razdelile i zemlja konačno umirila — Bogdan ne bi imao gde da se vrati. Niti koga da zagrli.
O ženidbi nikada nije ozbiljno razmišljao. Znao je da ga ugledne porodice ne bi prihvatile, bez obzira na čast i hrabrost. Nezakonito poreklo bila je senka koja se nije brisala ni zlatnim mačem.
U hladnoj noći pred pohod, dok se senke pomeraju u ritmu vetra i plamena, Bogdan tiho uzdahnu. Telo mu beše spremno za borbu. Duh mu beše istreniran da ćuti. Srce mu beše prazno. Ali nije bilo straha.
Iako je u sebi nosio sve ono što nije imao, znao je da će sutra, kad zora započne pohod, opet stati prvi u red.
Jer takav je bio njegov krst.
