12. poglavlje
Izbor
Kada su zaverenici pohapšeni, kralj Dragomir priredi gozbu za svoje najodanije velikaše. Dvorana je blistala u zlatnoj svetlosti sveća, ali Teodori je delovala tamnija nego ikad. Kao da su se senke zaverenika preselile u lica onih koji su sada slavili.
Kralj, okružen dvorjanima i čašama vina, redom je javno darivao imanja i časti onima koji su „ostali verni kruni”. Pljuštali su osmesi, pokloni, nazdravi i teatralni pokloni zemlje, kao da se čast može pretopiti u hektare i kule.
Teodora je sedela postrance, ćutke posmatrala.
Zmijarnik, pomislila je.
Posebno joj je bio odvratan knez Radule od Bogdanja – debeo, masnih prstiju, razvratnog smeha, koji se kroz salve podsmeha rugao Vlahoviću, nazivajući ga glupanom i slabićem. Pored njega, tiho kao senka, sedeo je knez Vlastimir od Rače – lica mu ukočenog,a oči mrtve. Tog istog jutra, Teodora ga je videla kako je šamarom oborio sina što nije hodao tačno dva koraka iza njega.
U vazduhu se osećala pokvarenost, licemerje koje je vladalo kao zakon. U Dragomirovom dvoru sve je bilo na prodaju, pa i dostojanstvo.
I sa svakim zalogajem koji je gutala na silu, rasla je slutnja:
Kakvu li će mi sudbinu sada dodeliti? Koju zmiju? Koji kavez?
U jednom trenutku, kralj joj se obratio s osmehom koji nije dopirao do očiju:
— Gospo Teodora… da li među ovim uglednim ljudima vidiš nekog koga bi rado uzela za muža?
Zalupalo joj je u slepoočnicama. Pogled joj skliznu preko masnih brkova Radula, praznih očiju Vlastimira i raznih drugih koji su večeras nazdravljali kao da su oni ugušili zaveru.
Tiho, ali jasno, odgovori:
— Vaše veličanstvo… ja bih se najradije povukla u manastir.
Dragomir je za trenutak zurio u nju, a onda bez reči okrenuo glavu.
Sutradan ju je pozvao u svoje odaje.
Kad je stigla, tamo su već stajali knez Radule i knez Vlastimir. Bogdan je stajao malo iza kraljevih leđa, kao senka, neprimetan a prisutan.
Dragomir je ustao, teatralan kao uvek.
— Gospo Teodora, uz veliko poštovanje za tvoju hrabrost i razboritost, odlučio sam da ti podarim ono što nijedna žena u ovom kraljevstvu još nije dobila. Pravo da izabereš. Od ovih muškaraca koji su sada u ovoj prostoriji – možeš sama da izabereš muža.
Tišina.
Teodora podiže pogled ka kralju.
— Imam li Vašu reč da mogu sama da izaberem?
— Imaš moju kraljevsku reč, gospo.
Pogleda prisutne, a onda, bez oklevanja:
— Onda, ako je tako, biram Bogdana Vukovića. I zahvaljujem Vam, Vaše veličanstvo, na ukazanoj časti.
Kao da je u dvorani odjednom nestalo vazduha.
— Bogdan… nije bio u ponudi — reče kralj stisnutih usana.
Teodora ga pogleda ravno, bez treptaja.
— Ako se ne varam, rekli ste: „od muškaraca u ovoj odaji”. I dali ste mi kraljevsku reč.
Knez Radule poskoči, lice mu se zacrvenelo.
— On nije velikaš! Nezakonito je rođen! Ne priliči plemenitoj dami kao što ste vi da se veže za nekog tako niskog roda!
Teodora ga je pogledala kao da ga prvi put vidi.
— Zahvaljujem na Vašoj plemenitoj i nesebičnoj brizi, gospodine. Ali uveravam vas da sve što treba da znam o svom izabraniku — već znam.
Bogdan je i dalje ćutao. Ali ruke su mu bile stegnute u pesnice, a u očima se nešto menjalo – mešavina neverice, ponosa i straha.
Dragomir je shvatio. Matiran još jednom. I mržnja prema njoj se rasplamsa novim žarom.
Klimnu glavom.
— Neka bude kako je gospa izabrala.
Teodora mu se nisko pokloni. Okrenu se i izađe, a vrata se zatvoriše za njom kao kraj poglavlja.
Bogdan je ostao, zaprepašćen, čudno uzbuđen… i prvi put ponosan ne na ono što jeste — već na ono što za nju možda može da postane.
Kameni hodnik je bio tih, hladan i pust. Zvuk njenih koraka odbijao se o zidove kao jeka neizgovorenih misli, ali Teodora nije obraćala pažnju. Glava joj je bila teška, ramena napeta, a svaki korak ju je vukao ka dnu, kao da ju je sama zemlja podsećala na težinu izbora koji je upravo napravila. Kada je konačno stigla do svojih odaja, zatvorila je vrata iza sebe i naslonila se na njih, pokušavajući da udahne.
Šta sam to upravo uradila?
Ruke su joj još drhtale, ali ne od straha. Od uzbuđenja. Od onog neprijatnog trzaja u stomaku koji dolazi kad zakoračiš preko ivice — ne znaš da li ćeš poleteti ili pasti, ali znaš da više nema povratka. Nema više sklanjanja, niti prostora za oklevanje.
Sela je kraj prozora, sklonila veo s glave i pustila kosu da joj padne niz leđa. Napolju je vetar šuštao kroz krošnje, donoseći mirise zemlje i vlage, ali ona nije videla ni lišće, ni nebo. Samo maglovitu sliku svog odraza u staklu.
Nisi im dala zadovoljstvo da te izaberu kao robu.
Ti si izabrala.
Ali zaigrala sam opasnu igru s Dragomirom. Dva puta sam ga izigrala. Znam da to neće pustiti da prođe bez posledica. Njegova tišina nije olakšanje — ona je predah pred udarac.
Koliko sam se obradovala kada sam shvatila da nije postavio ograničenje. Nije rekao „ili-ili”. Samo je velikodušno raširio ruke, siguran da će se moja odluka svesti na izbor između dve karikature muževnosti koje je pažljivo postavio pred mene — Radula, grubog i glasnog, i Vlastimira, tamnog i okrutnog. Niko od njih nije uzeo Bogdana u obzir. Nisu ni pomislili da bih mogla da pogledam mimo onog što mi je “ponuđeno”.
Ali ja sam gledala.
Jer jedino se on, bez obzira na poreklo, bez obzira na glasine i šapate iza leđa, ponašao kao ljudsko biće. Nije ga čula da ogovara, da podcenjuje, da se laskanjem bori za mesto bliže prestolu. Imao je tišinu u rukama i u pogledu, tišinu koja je govorila više od svih praznih reči.
Naslonila je čelo na hladno staklo.
Izabrala sam ga jer sam umorna. Umorna od laži. Od izmišljenog upravnika, od potpisivanja dokumenata tuđim imenom, od stalnog prebrojavanja dana do sledeće predstave. Godinama sam rukovodila zamkom kao senka, kao duh. Pisala naređenja, slala straže, vodila razgovore s trgovcima i vojvodama — sve u tuđe ime. Sad više nema iza koga da se sakrijem. U ovoj odaji, sad, prvi put sam samo ja.
U sebi je, po ko zna koji put, prešla pogledom preko Bogdanovog lica, onako kako ga pamti dok je stajao iza kralja. Nije trepnuo. Nije ni koraknuo. Samo je stajao — kao da je sasvim prirodno da ga žena izabere pred svima. Nije se usprotivio. Nije je prekorio pogledom. I to ju je razoružalo više od bilo kakvog osmeha.
Izabrala sam ga jer sam znala da neće odmah potrčati za mojim mirazom.
Izabrala sam ga jer sam znala da neće tražiti potvrdu svoje muškosti u mojoj pokornosti.
Izabrala sam ga jer sam znala da će, kao vojnik, češće biti na bojištu nego u domu.
A meni je potreban prostor. Da ostanem gospodarica svojih odluka. Da ne budem samo žena nekog muža, već žena koja još uvek može da odlučuje.
I birala sam zbog slobode.
Zato sam rekla to ime. Njegovo ime.
Sada ostaje samo da vidim — da li sam birala pametno.
Ili ću, po prvi put, izgubiti igru koju sam sama započela.
