15. poglavlje
Potvrda braka
Zamak porodice Radinović dočekao ih je tiho, bez pompe, bez pratnje. Sluge su unapred pripremljene, poklonile se novim gospodarima i nestale iz hodnika čim su stigli. Samo u odsjaju baklji i zvuku konjskih kopita u dvorištu moglo se naslutiti da se nešto veliko dogodilo. A ipak — oboje su ćutali.
Teodora je, još s konja, bacila pogled na siluetu zamka u večernjem mraku. Bio je to njen dom, ali večeras više nego ikada, činilo joj se da stoji pred tuđim pragom. Pratila je korake sopstvenih odluka, svaku nit koju je sama zaplela, i znala je — više nema nazad.
Bogdan je hodao korak iza nje. Njegovi teški, sigurni koraci odjekivali su kamenim podom kao neumoljivo odbrojavanje. Nije ništa govorio, nije postavljao pitanja. Samo je posmatrao. Nju. Zidove. Senke. Kao da pokušava da sve upamti, kao vojnik na neprijateljskoj teritoriji.
Kad su te večeri ostali sami u sobi, tišina je postala nepodnošljivo gusta. Vatra u ognjištu bacala je treptave senke po zidovima, a zlatni vez na Teodorinom noćnom ogrtaču blistao je kao žar. Stajala je nasred sobe, gledajući ga pravo u oči.
„Neću glumiti stid” rekla je”Spremna sam”
Bogdan je i dalje ćutao, ali pogled mu je ostao nepomičan. Čekao je da nastavi.
„Znam šta mora da se uradi. I želim da to bude večeras. Brak mora biti potvrđen. Ne zbog želje, već zbog sigurnosti.Ako kralj odluči da me razvede od tebe, naći će način. Ali ako zna da si me dotakao, ako zna da si me uzeo, oduzimaš mu to oružje iz ruku.”
Prišla je, stala ispred njega. Nije drhtala, nije spuštala pogled. Ipak, u njenim očima bilo je nečega — strah, ali i nešto dublje, neizrečeno.
Bogdanov glas bio je tiši nego inače, ali nosio je istu onu hladnu pribranost koju je uvek imao.
„Ako to želiš… biće tako”, rekao je. „Ali ne moraš večeras. Možemo… dogovoriti i drugi način. Svedoke. Laž…”
„Ne želim laži”, prekinula ga je. „Već imam previše na duši. “
U njemu se preplitalo sve ono što godinama nije dozvoljavao sebi da oseti. Želja, zaštitnički nagon, poštovanje, a sada i nešto drugo. Ljubav, ljubav prema njoj koja je odavno proklijala u njegovom srcu.
Prišao joj je lagano bez naglih pokreta. Kad joj je dotakao lice, prstima je osetio blagi drhtaj. I znala je tada — ne boji se njega. Boji se sebe. Boji se onoga što će možda ostati ako mu se prepusti, a on ode. A zna da hoće.
Sve u njoj vrištalo je da ovo obavi brzo, da prebrodi što manje boli, što manje stida. Nije očekivala nežnost. Nikad nije ni sanjala o njoj. Znala je šta se očekuje od žena njenog roda — da ćute, da izdrže, da se pokore.
I tada je krenuo. Nije bilo žurbe u njegovim pokretima, samo beskrajna nežnost. Poljubio joj je nadlanicu, lagano, kao da ispisuje tiho obećanje. Spustio je poljubac na njen prst pa potom sledeći, i sledeći, dok nije osetila da joj prsti više nisu ukočeni. Kada joj je usne dodirnuo prvi put, bilo je to kao dah, ne kao zahtev. Pratio je liniju njenog lica, nežnim poljupcima, pažljivo, oprezno kao neko ko zna koliko je ona toga izgubila — i koliko se trudi da to sakrije.
Teodora nije očekivala ništa. A onda je shvatila da je počela da diše drugačije. Sporije. Dublje. Kao da je u njoj nešto popustilo. Kao da se čitav svet suzio na njegove prste koji su joj milovali vrat, rame, ključnu kost… Na usne koje nisu žurile. Nisu uzimale — one su tražile da mu se da sama.
U jednoj ruci držao joj je obraz, a drugom nežno prolazio kroz njenu raspuštenu kosu. Nikada ranije nije osetila da je neko tako pažljivo posmatra. Ne kao plen. Ne kao zadatak. Nego kao nekog ko se dodiruje s poštovanjem.
U njegovim dodirima nije bilo nesigurnosti. Znao je šta radi. Ipak, trudio se više nego ikad — da je uzbudi, da je opusti, da joj pokaže da nije sama u tome. U njegovim prstima bilo je strpljenja, a u njegovom pogledu neizrečena molba: da mu dozvoli da joj bude važan. Bar večeras.
I kada je njeno telo, protiv njene volje, počelo da odgovara, kada joj je dah postao isprekidan i dlanovi počeli da drhte, shvatila je da gubi tlo pod nogama. Bogdan je osetio svaki njen drhtaj, svaki uzdah, i nije prestajao da je suptilno napada dok nije osetio kako se grči pod njegovim rukama, šapatom izgovarajući njegovo ime. Bio je to njen prvi vrhunac u životu. Nije bio rezultat spajanja njihovih tela, ali je bio silovit i istinit. I bio je njegov poklon njoj.
A onda je došao i onaj deo koji je oboje čekalo, i oboje želelo da izbegne. Osećaj dužnosti. Potvrda braka. Teodora je sklopila oči, a Bogdan je ostao još trenutak da je gleda. Pokušavao je da upamti njeno lice, dok je još mirno ležala, obavijena samo ognjištem i njegovim dahom.
Zatim je ušao u nju pažljivo, bez reči, bez žurbe. I kada se završilo, ostao je kraj nje, ne pomerajući se.
Teodora je ležala okrenuta na bok, ćuteći, ali nije ustala. I to je bilo dovoljno da zna da još nije izgubljen.
Bogdan je gledao u tavanicu, tiho, sam sa svojim željama. I samo jednom, pre nego što je zaspala, spustio je poljubac na njeno rame i poželeo da zauvek ostane u njenoj mirisnoj postelji i da se ona okrene prema njemu i zagrli ga kao žena kojoj je stalo i koja želi da ostane kraj njega.
