10. poglavlje
Zavera
Kameni zidovi odaja starog vojvode Blagoja bili su ispisani senkama sveća. U vazduhu je bio miris trule hartije i voska, ali i nečeg drugog – uma koji nije gubio oštrinu uprkos starosti.
Teodora je stajala kraj vrata, držeći ruke u krilu, dostojanstvena uprkos nemiru u grudima.
Blagoje podiže pogled sa stola, s perom u ruci.
„Nisi ovde zbog ulepšavanja večerašnjeg dvora, pretpostavljam?”
„Ne”, reče Teodora tiho. „Ovde sam zbog pitanja koje može promeniti tok mnogo čega.”
„Znaš da ne volim uvode.”
„Zamislite da neko u čije ruke stavljate ženu kao nagradu i politički instrument… zapravo priprema nešto protiv same krune.”
Blagojeve oči se suzile. „Govoriš o Vlahoviću?”
„Govorim o tome da senke u njegovom dvorcu nisu samo noćne. Govorim o okupljanju ljudi za koje se šapuće da traže novog gospodara.”
„Jesi li ti to videla?”
„Ne. Ali onaj ko vidi nikad neće pričati javno. Poslala sam čoveka da istražuje. Sledeće okupljanje je za sedam dana. Ako kralj tada ne sazna – možda nikad neće.”
Blagoje je ćutao. Zatim spusti pero i ustade.
„Ti ne želiš da raskineš veridbu. Ti želiš da je kralj sam raskine.”
„Ne želim da mu dam razlog da me satre. Ali neću stati pred oltar pored čoveka koji šamara sluge i priprema izdaju u podrumima.”
Blagoje joj priđe. Položi ruku na njeno rame.
„Učiniću što mogu. Ali znaj, dete… kad staneš na ovakvu pozornicu, publika više ne zaboravlja tvoje uloge.”
Blagoje je stajao pred kraljem kao neko ko je previše dugo video sve ono što mladi vladari uče na teži način. Dragomir je sedeo nad kartama i popisima — i već u glasu imao zasićenje.
„Ako si došao da mi pričaš o večeri, reci kuvaru. Ako o ženidbi, obrati se damama. Ako o Teodori, znaj da me već dovoljno boli glava.”
„Došao sam da govorim o izdaji”, reče Blagoje.
Dragomir podiže pogled. Prvi put bez cinizma.
„Vlahović”, reče Blagoje, „ili neko u njegovom dvorcu, okuplja ljude. Ljude koji misle da je tvoja kruna zategnuta koncem.”
„Dokazi?”
„Još ništa čvrsto. Samo senke, ali senke često prethode požarima.”
„Ko ti je to rekao?”
“Teodora je poslala svog špijuna da ispita šta se dešava u dvorcu Vlahović. Nešto joj se učinilo sumnjivim”
“I ti joj veruješ?”
„Imaš dovoljno pameti da me ne teraš da ti odgovorim.”
Dragomir je ustao i krenuo ka prozoru. Dugo je ćutao.
„Ako zakasnim sa odgovorom, mogu da izgubim i deo dvora. Ako reagujem prerano, oteraću u skrovišta one koje bih možda uhvatio.”
„Pozovi Bogdana.”
Dragomir se okrenuo. „Ne može on sam.”
„Neće sam.Samo će povući konce u senkama. Pusti njega da bude tvoje oči i uši.”
Dragomir klimnu glavom.
„Pošalji po njega.”
U velikoj dvorani kraljevske kule vatra je tiho pucketala, a Dragomir se šetao uzduž stola, ruku skrštenih iza leđa. Kada su se vrata otvorila i Bogdan zakoračio unutra, kralj se zaustavi bez pozdrava, bez osmeha.
„Brže si se vratio nego što sam očekivao.”
„Izveštaji su završeni ranije. Naredili ste, došao sam.”
Dragomir ga pogleda oštro. „Znaš li nešto o tome šta se dešava kod Vlahovića?”
„Ne. Ali mogu da saznam.”
„To i hoću. U njegovom zamku nešto ključa. Dobio sam informaciju.Okupljaju se ljudi, ne znam ko, ne znam kako, ali i sam osećam da mi predugo ne dišu po naredbi.”
Bogdan se ne pomera. Čekao je da čuje sve.
“Sve što ti treba – biće ti dato. Ljudi, glasnici, lažne propusnice. Samo mi daj imena.”
„Biće mi potrebno vreme.I poverenje.”
„I jedno i drugo imaš.”
Dragomir klimnu glavom, zatim mu priđe i spusti glas.
„Ako se pokaže da Vlahović kovitla izdaju, neću tražiti dokaz. Samo potvrdu. Znaš šta ti je činiti.”
Bogdan spusti pogled i klimnu.
U zabačenom kutku unutrašnje kule, Senka je čekao prekrštenih ruku. Nije pitao ništa dok Bogdan nije zatvorio vrata iza sebe.
„Znaš li šta mi je kralj upravo dao u ruke?” zapita Bogdan.
„Znam.”
Bogdan ga iznenađeno pogleda. „Znaš!?”
Senka slegnu ramenima. „Ja sam mu doneo tu vest.”
„Ti?”
„Po Teodorinom zahtevu.”
Tišina se spusti među njima, gusta kao oluja pred kišu. Bogdan ga samo pogleda, kratak osmeh mu zatrepta u uglu usana.
„Zašto li nisam iznenađen da nije sedela skrštenih ruku?”
Senka ćutke slegnu ramenima, ali u očima mu se videlo poštovanje.
„Dobro”, reče Bogdan. „Onda je vreme da uložimo njen ulog. Pošalji po mladog vojvodu… Petra Radoslava.”
„Hoćeš njega da ubacimo među zaverenike?”
„On je mlad, poznat po lakomislenosti, voli vino i tajne. Njihova vrata će mu biti otvorena, a uši zatvorene. Biće naš miš među njihovim hlebom.”
„Zna li on šta radi?”
„Još ne. Ali znaće.”
Bogdan priđe prozoru i osmotri dvor.
„Ovo nije samo o Vlahoviću, Senka. Ovo je karta za budućnost tj šta će ostati kad sve padne ili opstane.”
Senka klimnu. „Hoćeš da joj kažem?”
„Ne još.”
Petar Radoslav je ušao bez kucanja, kao što uvek čini kad zna da ga Bogdan zove u poverenju. Nosio je raskopčani prsluk, srebrni pečatni prsten na kažiprstu i osmeh kakav nose oni što su previše bogati da bi ih iko propitivao za učinjene postupke.
„Vojvodo”, reče u šaljivom tonu, teatralno se klanjajući. „Kažu da me tražiš, a to može biti samo zbog dva razloga: ili ti treba moja čaša vina… ili moja sposobnost da glumim budalu.”
Bogdan ga pogleda ispod oka, ne osmehnuvši se. „Ovog puta – obe.”
Petar se nakašlja, osmeh mu spade. „Onda je ozbiljno.”
Bogdan priđe stolu i položi šaku na mapu. Na mestu gde se spajaju dva zaleđena toka bila je označena tvrđava Vlahovića.
„Zaverenici se okupljaju. Dragomir hoće imena. I hoće to brzo.”
Petar stade pored njega, sada bez šale.
„I mene šalješ među njih.”
„Ti si im savršena maska. Lagan na jeziku, veseo u piću, previše očigledan da bi bio opasan.”
„I uvek u raskopčanoj košulji, što ti ide na živce, znam”, reče Petar i zatvori prsluk. „Koliko ih je unutra?”
„Ne znamo. Ali Senka je čuo da će se okupljanje ponoviti za sedam dana. Tvoje je da uđeš, zadržiš se i slušaš. Ako budeš morao da piješ s njima – pij. Ako budeš morao da se zakuneš – zakuni se. A kad budeš znao dovoljno – vrati se.”
Petar klimnu, ali zadrža pogled.
„Znaš da bih zbog našeg prijateljstva i do pakla otišao.”
Bogdan ne reče ništa. Samo ga je pogledao, prvi put s blagošću u pogledu.
„Ne daj da ti proradi ponos tamo gde treba da ti radi razum”, reče. „Ako te provale – mrtav si.”
„Ako me provale, prvo ću im ispiti vino i poljubiti žene, pa onda poginuti sa stilom.”
Bogdan se okrenu da sakrije osmeh. „Idi, Petre. Ponesi smeh, ponesi zlato. I ne vraćaj se dok ne znaš koga treba da posečemo.”
Petar klimnu, priveza plašt i nestade bez buke. Iza njega je ostala tišina – i težina odluke koja više nije bila u Bogdanovim rukama.
