Прича одштампана у збирци „Забавна слова“ (2022). Једне суботње вечери, након што су се смували у клубу, Ружа је позвала Оливера у свој стан. Двадесетдвогодишња Ружа је плавоока, дуге и равне фарбане косе, а двадесеттрогодишњи Оливер је плавоок, жутокос и глатко обријан. Обоје су дошли из малих места у Београд на студирање и знали су
Одштампано у зборнику „Најкраће приче 2025“ (2026) у издању издавачке куће Алма. На фарми Црвића код Вршца, окупиле су се животиње и слушале Петла Петоша, који је скочио на бунар и почео да прича: – Драги фармађани, пошто смо јутрос остали без фармоначелника, јаје да му душу прости, ред је да изаберемо новог. И
Песма одштампана у збирци „Забавна слова“ (2022). Благо тротоару по којем ходаш. Благо увету које твој глас чује. Благо води којом се тушираш. Благо дрвету чија се сенка са твојом уједињује. Благо седмом небу на које многе дижеш. Благо гравитацији која те привлачи себи. Благо времену по којем ништа не стижеш. Благо песми о
13. јануар 1978. Моја машина за клонирање функционише! Јутрос сам клонирао свог пса и сада су обојица збуњени док гледају један другог. Сигуран сам да обојица мисле да гледају у огледало и чуде се зашто се одраз понаша другачије. Управо их посматрам како се гледају и не знам ко је оригинал, а ко клон. Елем,
Песма у десетерцу одштампана у збирци „Забавна слова“ (2022). Вук је увек у његовој души, на његовој витешкој кациги и на дршци његових мачева, његова два прелепа очњака. Сви га зову Витез Боривоје, причају да је борац много вешт. Белог коња је назвао Ранко, када јаше, вијори плави плашт. Плаше се када га угледају, никад
Прича одштампана у збирци „Најзабавнији универзум“ (2024). Било је то једног јесењег јутра 1903. године у Кривој Паланци. На крају вароши била је српска школа, а у њој је предавао четрдесетдеветогодишњи Гроздан Витезовић. На путу до школе Гроздана су на коњима сусрели тројица припадника бугарске терористичке организације ВМРО. Један од њих је уперио револвер
Лежим у кревету у спаваћој соби, заражен сам коронавирусом. За сада ми није ништа, само сам изгубио чуло мириса и укуса, али се фолирам да ми је много горе. Жена отвара врата, улази у собу и говори ми: – Небојша, ево ти бромазепам овде – оставља кутију бромазепама и флашицу воде на сто, јер не
Зовем се Алекса, незапослен сам, живим са родитељима и објављујем књиге. Али, не желим да смарам о свом успешном животу, већ о свом комшилуку. Живим у малом, али лепом граду Вршцу, у насељу које зову Стакленик, јер је ту био стакленик пре него што су изграђене куће. Ако је насеље добило име због нечег другог,
