3. poglavlje
Tada zamalo nije zakasnio na časove preponskog jahanja zbog te djevojke. I nije ni čudno, jer nema ništa teže od odabira odjeće za odlazak u konjušnicu. Vjerovatno su konji najstroži kritičari, inače Mir nije mogao drugačije objasniti sve jadikovke koje je čuo nad koferom.
Nakon još jedne izjave u stilu: „ne znam od čega će se lakše skinuti miris… vjerovatno je bolja plava majica nego crna dolčevita“, nije izdržao i iritirano je izdahnuo:
„Hajde već jednom odluči se! Tamo nema nikakvog smrada. Konji uopće ne smrde. I nikoga nije briga šta ćeš obući.“
„Možda ti nosiš prvo što ti ispadne iz ormara, ali ja, za tvoju informaciju, pazim kako izgledam.“
Prvo što ispadne iz ormara? Šta ova cura umišlja? Biće pravo čudo ako je ne zadavi do kraja ovih dugih dana. Suzbivši nervozu, Miroslav se natjerao da odgovori što smirenije i staloženije:
„Jel’ iz tvojih usta može izaći nešto što nije lična prozivka?“
„A to te dira? Mogu ti preporučiti kurs za jačanje samopouzdanja. I, ako nisi skontao, presvlačim se, pa bih cijenila da izađeš.“
„Kučko“, promrmlja Mir dok je izlazio iz sobe.
„Bezobraznik!“ dobacio mu je glas iza leđa.
***
Tog dana nije pošla s njim. Ili nije mogla odlučiti šta da obuče, ili jednostavno nije htjela ići zbog njihovih prepirki. Mir nije znao pravi razlog, a generalno mu nije bilo jasno ni šta se dešava u Milinoj glavi. Ipak, na svoju sramotu, tokom treninga mislio je samo o tome.
Možda nije trebao biti tako grub prema njoj? Ipak su ga roditelji odgajali da ne sramoti porodično ime. Pogotovo pred gostima. Ali, s druge strane, zar nije imao pravo da zaštiti svoje lične granice?
Sljedeća tri dana bila su kao dan mrmota. Milino kukanje ujutro zbog uske sobe i problema s odabirom odjeće za naredni dan (jer, naravno, kmetovi ne mogu vidjeti nju u istoj odjeći dva puta zaredom). Milino kukanje nakon svakog obroka da neće prati suđe — njeni roditelji je nisu odgajali da bi prljala ruke običnim poslovima. Milino kukanje što ne želi izlaziti na ovu vrućinu, pogotovo u društvu Miroslava, još više na njegove dosadne treninge preponskog jahanja. I naravno, tokom cijele sedmice nije otišla ni na jedan trening.
S jedne strane, to je čak odgovaralo Miru — barem je bio pošteđen svakog kontakta s tom „nesrećom“ dok su trajali treninzi. Ali s druge strane, smetalo mu je što ona s predrasudama komentira njegove interese, a da se nije ni potrudila da shvati o čemu se radi.
Iako, kad je iskreno razmislio, morao je priznati da ni on nije bio mnogo bolji prema njenim interesima, pa su u tom pogledu bili izjednačeni.
Par puta su imali ozbiljnije sukobe, kada je Miroslavu potpuno iznerviralo djevojčino ponašanje prema njegovim roditeljima. Na još jedno arogantno izlaganje u kojem je tvrdila da neće prati suđe ili čistiti svoju sobu, momak je planuo i, zatekao je u hodniku dok su roditelji bili na poslu, rekao joj gotovo sve što misli o njoj.
Već se slabo sjećao svog izljeva ljutnje, ali činilo se da su tu bile fraze poput: „Jesi li ti naučila cijeniti rad drugih ljudi?“, „Nismo ti sluge“, „Ne mogu da shvatim kako te tvoji roditelji još nisu izbacili na ulicu s ovakvim ponašanjem prema ljudima!“ i slično. Da, zbog dijela tih rečenica već je žalio, ali zar nije u suštini bio u pravu?
Osim toga, trebalo je priznati da je, nakon verbalnog „ispucavanja“, Mila, iako nije počela čistiti za sobom — bilo bi čudno očekivati od nje takve brze promjene — barem prestala biti zla i sarkastična. S roditeljima. Ne s njim. S njim je sve ostalo isto. Kao da je pronašla smisao života u tome da ga nervira zbog svake sitnice. Šale o njegovoj zauzetosti i nedostatku privatnog života padale su sa svih strana. I sve do određenog dana, Miru se činilo da se već pomirio i da će ostatak mjeseca proći bez većih iznenađenja.
I onda, usred niza monotonih i ponavljajućih dana, došao je taj dan „x“. Onaj dan kada ga je tokom kupanja iznenada obuzela čudna vizija. Iz nekog razloga, usred svih nesporazuma, nesuglasica i očiglednih sukoba između njega i gošće, njegov um je uspio izvući sitne dijelove nečega što je Milu učinilo privlačnom za njega. Kako? Zašto? Kakve to šale pravi um?.. Ali, šta sad, kad je sve već nepovratno? Miru je preostalo samo da prizna poraz — nije odolio. Da, Milana ga je nečim zaintrigirala. Razumski, nije mogao shvatiti čime, jer je jedino svjesno osjećanje koje je prema njoj imao bilo ljutito iritirano. Ali možda je cijelo vrijeme jednostavno odbijao priznati sebi nešto važno?
S tim mislima, Miroslav je napustio kupatilo, još uvijek uzbuđen od nedavnih fantazija, s crvenim usnama i raščešljanom kosom, brzinski posušenom peškirom. To je bio trenutak kada nije želio s nikim da se sreće. Trenutak kad je najmanje želio vidjeti objekt svojih nedavnih fantazija. No, nada da će brzo ući u svoju sobu nije se ostvarila: u hodniku je naišao na Milanu.
„Šta si to mogao tako dugo raditi? Masturbirao, možda?“ nezadovoljno je rekla djevojka, zaobilazeći ga i polako krećući prema kupatilu.
Vrata su se zatvorila prije nego što je Miroslav stigao smisliti bilo kakav odgovor. Možda je to bilo i bolje — barem se poštedio muke da smišlja još jednu zajedljivu repliku u svom zamagljenom umu. Ali uprkos tome, Milanina opaska ga je natjerala da se naglo zamisli. Koliko je dugo stajala u hodniku? Je li mogla nešto čuti ili je ipak bio dovoljno tih? Da li je to bila samo još jedna njena „duhovita“ šala ili stvarna sumnja? A i ne može je pitati — samo bi ga ismijala… Ali šta ako je stvarno nešto čula? Nešto što bi ga moglo osramotiti?
Temeljito prekopavši kroz mutna sjećanja, Miroslav je zaključio da ona ništa nije mogla čuti i da nema razloga za brigu. Ubuduće će jednostavno biti oprezniji. Da. Još samo tri sedmice, i ovaj košmar će biti zaboravljen. Sigurno je sve to samo posljedica stresa, a Mila nikako nije njegov novi fetiš.
„Samo se našla pri ruci“, pomislio je i kiselo se nasmijao dvostrukom značenju vlastite misli. Ma, stvarno, nije valjda da se za sedmicu dana nesvjesno zaljubio u nju? To je samo rezultat umora. Vjerovatno mu je pala na pamet u tom trenutku jer su ga opet iznervirale sve one njene bočice razbacane po kupatilu. Pa koliko joj ih treba? Planira se konzervirati ili šta?..
Odlučeno je. Posvetit će više pažnje svojoj školskoj drugarici, i to će mu pomoći da otjera sve neprikladne fantazije o Mili. Da, odlična odluka.
S Marinom ne samo da je išao u školu, već su zajedno pohađali i časove plesa. Ponekad su ih čak uparivali za nastupe. S njom je bilo lako razgovarati — nikada nije bila gruba prema njemu niti je pokušavala povrijediti njegov ponos. Imali su zajedničke interese i činilo se da ga razumije.
Već danas će joj napisati i pozvati je u šetnju. Vrijeme je da se napokon pozabavi svojim ljubavnim životom.
